Svako ima svoju priču i svoj put ka pronalaženju sebe kroz profesiju. Kako sam postala vaspitačica, ko je bio moja najveća podrška na tom putu i kako sam se zaposlila, pročitajte u nastavku…
Naime, kada sam završila srednju ekonomsku školu koja za mene nije bila ni malo podsticajna i kreativna da bih napredovala i osećala bilo kakvu satisfakciju, našla sam se na nepoznatom putu iza čije krivine se nije naziralo ništa….
To me nije mnogo plašilo tada, sa 19-20 godina, kada smo najpametniji na svetu i potpuno neustrašivi. Mislila sam: “Pa šta, zaposliću se!” Sasvim slučajno, slušajući radio tata je napisao broj telefona koji su diktirali za posao radio-voditelja, i ja sam se javila…
Zaposlenje (ili nešto slično)
Preselila sam se u grad i počela da radim. Posao je bio veoma lep, a priča jako loša. Rad u smenama, osmočasovno radno vreme, sedenje, sedenje i sedenje, bez prijave i sa vrlo malom platom…. Strpljivo sam čekala da se nešto promeni, ali ništa….
A onda sam pokušala da pređem na drugu radio stanicu gde sam posle završene obuke dobila ponudu da radim vikendima za dobru dnevnicu u to vreme, ali od toga nisam mogla i da platim kiriju i da živim. I ta prilika je tako samo protrčala pored mene, a ja sam ostala tamo gde sam bila na početku….
Bliži se peta godina na tom radnom mestu bez prijave, sa sve većim zahtevima poslodavca i njegove porodice (da, svi su uključeni)
(Starija ćerka, student medicine koja, tokom zapisivanja reklama pravi abnormalne gramatičke greške, mlađa ćerka koja je morala da upiše privatnu srednju medicinsku školu, zbog proseka, i ostali članovi uže porodice…)
Odluka
Tada sam rekla sebi: “Ako oni, i mnogi slični njima završavaju fakultet, zašto ne bih i ja? Mogu da pokušam, mogu i da uspem…” Ali šta, koji faultet, za koji mi nije kasno…? Šta bi to moglo da mi bude blisko zbog priprema, da nije preskupo i da traje kratko (3 godine). Zbog ekonomske škole koju sam završila i koja mi nije pružila ništa, Visoka poslovna nije dolazila u obzir.
Istraživala sam na infostudu i naišla na Visoku vaspitačku školu u Novom Sadu. Prelistala sam njihov sajt i rekla, JA HOĆU OVO!
Vremena su bila takva (a i danas su) da nisam razmišljala o tome da ću jednog dana zaista raditi u vrtiću kao vaspitačica.
Želela sam samo da se pokrenem i da radim na sebi. Htela sam da učim, da napredujem i da za to budem nagrađena (diplomom za početak). Dobila sam podršku svojih roditelja, i lagano osmočasovno radno vreme preokrenula u svoju korist.
Sedeći na poslu za računarima, učila sam radeći besplatne testove na infostudu i mnoooogo sam čitala kako bih upotpunila opšte znanje i informisanost.
I pogodite! Trud se isplatio i više nego što sam očekivala!
Indeks u rukama
Upisala sam fakultet na teret budžeta, rekla PA-PA radiju (koji je do kraja godine rekao PA-PA i sam sebi), prigrlila index oberučke i bila jaaaako ponosna na sebe
Moje viđenje ove škole i njenih predavača pročitajte ovde.
Brzo sam se uklopila i stekla prijatelje, bila sam redovna na predavanjima i uključeno diskutovala sa profesorima i kolegama određene teme i lekcije. Bila sam vredna i predana. I što je najvaznije istinski sam uživala.
Moram još da vam nagovestim da je meni posle osmočasovnog sedenja na radiju, svako predavanje i boravak na časovima trajao vrlo kratko. Bila sam gladna znanja i htela sam JOŠ!
Vratila sam se kući kod roditelja. Putovanje do grada je bilo vreme od oko 45 minuta i isto toliko nazad. Uvek sam imala knjigu u torbi da bih pametno iskoristila svaki minut. Pročitala sam sijaset romana, literatura, i dečijih knjiga, a vrlo često sam u autobusu pisala seminare, prelisravala beleške sa današnjeg predavanja i otpočinjala pripreme za predstojeće ispite.
Profesori su prepoznali moj trud i nagradili me. Jedna profesorka me je čak kontaktirala posle završenih studija da budem predstavnik njene knjige (koju je pisala za vreme naše generacije, a sadržala je teme sa naših vežbi)
Bila sam počastvovana, ali nažalost odbila sam. Tek sam se zaposlila, nekoliko dana radila (zamenjivala bolesnu koleginicu) pa mi je bilo glupo da tražim zamenu za sebe koja sam zamena. (Ali trebala sam!)
Naučila sam brzo da cenim sebe. Moje samopouzdanje je skočilo na viši nivo i ja sam konačno bila istinski ispunjena i zadovoljna sobom. Osećala sam svoj napredak, a zadovoljstvo je sijalo na mom licu.
Završetak i zaposlenje
Polovinom septembra 2016. završila sam fakultet polažući poslednji ispit, na koji sam otišla puna znanja ali setna jer sam znala da je ovo kraj. Kraj druženju, kraj slobodnom vremenu za kafu sa drugaricama, za učenje, spavanje…
Imam 26 godina i svest da će mi ubrzo trebati moj zarađeni dinar.
Ni slutila nisam tog jutra da ću posao dobiti baš danas.
Vraćajući se sa tog poslednjeg ispita, dok sam izlazila iz autobusa, zvonio mi je telefon. Broj nepoznat, ali glas sa druge strane veoma poznat. Bila je to direktorica lokalnog vrtića u kojem sam odrađivala praktičnu nastavu: “Dobar dan, kako si? Jesi li ti završila školu? Dođi! Jedna koleginica je na bolovanju i stvarno nemam koga da stavim umesto nje u grupu. Treba nam zamena na dve nedelje!”
I tako sam prošle godine bila ispraćena od strane svoje treće generacije (grupa mešovitog uzrasta) na porodiljsko odsustvo i gazim četvrtu godinu radnog staža i iskustva, ispisujući neke nove stranice svog profesionalnog portfolia.
Uspela sam zahvaljujući…
Bez roditeljske podrške verovatno ne bih uspela. Ali ako imate podršku možete sve! I to je u roditeljstvu jako važno i ono što nas ponekad menja. Ponekad je potrebno postati liberalniji, pa i kada nam se ne dopada sasvim izbor našeg deteta, možemo samo da kažemo zašto je tako i iskreno popričamo o svojim strahovima. Ali odvraćanje deteta od njegovih snova i ideja može da pokvari vaš odnos i poverenje, ili da dete usmeri na izbore koji nisu njegovi, u kojima se ne pronalazi i koji ga čine nesrećnim.
O tome koliko je važno u životu raditi ono što te čini srećnim baviću se u nekom od narednih postova…
Kako ste vi postali to što jeste i ko je vas podržavao?
