Month: January 2020

Da ste u prilici da birate, gde biste živeli ?

Svi vi koji ste pročitali post O meni i koji me pratite od samog početka, znate da živim i radim u selu… Zapravo, ja sam u istom tom selu i odrastala, i teško mi je da vas ubeđujem da tekst nije pristrastan. Rećiću samo da sam se trudila da budem što objektivnija i sa vama podelim što realniju sliku razlika života u selu i života u gradu. Ovaj put iz ekološkog ugla…

Nekada davno, kada sam imala 7-8 godina tetka koja živi u gradu je meni, koja živim u selu ispričala jedan vic:

“Bio jednom jedan pauk i jedan slinac. Pauk je živeo u gradu, a slinac, jelte, u selu. I jednoga dana reše oni da se presele, i da promene mesto življenja. Usput se sretoše pa i prozboriše. Kaže pauk slincu: “Hej, zdravo, gde si pošao?”
Slinac odgovara: “Znaš šta, rešio sam da se preselim u grad, ne mogu više da živim u selu. Boli me glava! U gradu me lepo i nežno slože u maramicu, a u selu me tresnu o zemlju! Kuda ćeš ti pauče?”
Pauk odgovara: “I ja sam rešio da se preselim, prijatelju moj, ali u selo! Neće meni u gradu niko više rušiti i kvariti mrežu. Želim da živim u selu, u miru, gde me niko ne dira!”

Tetkin “vic”

Nisam sigurna kako sam tada razumela taj “vic”. Malo sam se nasmejala, reda radi, a tetka se kikotala misleći da se verovatno zbog toga osećam poniženo. (Poznajem neke ljude koji zbog života u gradu misle da su superiorniji, čistiji i finiji u odnosu na nas iz sela). Ipak, kao što vidite, dobro sam zapamtila taj vic i analizirala ga godinama.

I iz mog ugla (kao nekog ko je u selu proveo detinjstvo) u pravu je što se sela i slina tiče. Sećam se komšije koji je tresao sline o travu, pa o istu brisao prste. Fuj! A sećam se i paučinastih ćoskova, svuda. Bila sam od one dece koja se plaše paukova, pa sam se trudila da ih nema u mom prostoru. Ali bilo ih je u svakoj garaži, šupi ili tavanu koje bismo mi, deca komšiluka, neumorno istraživala…

Šta bi o tome moglo da kaže gradsko dete? Nema slinaca? Nema paučine?

Pauk iz grada

Sećam se da sam videla jednom u gradskom autobusu (kada već nisam bila dete) čoveka koji je sedeo do mene, kako jede neki burek iz pekare. Kada je završio, sačekao je da se vrata autobusa otvore i on se samo malo nagnuo i izbacio papir u kojem je bio burek iz punog autobusa…. a zatim se vratio na svoje sediste da sedi. Ja sam ostala u šoku. Okrenula sam se, pogledala ga želeći da mu se obratim. Ali mi se jezik zavezao, i nisam znala šta bih rekla. I da li uopšte smem?! U punom autobusu, delovalo je kao da sam ja jedina to primetila.

Slinac iz sela
Isto tako se sećam u selu, dečak na biciklu, u rukama, umesto kormana držao je plastičnu flašu, navrnuo je da pije vodu, a onda je prebacio preko sebe. Flaša je napravila luk i završila u visokoj koprivi jednog jendeka. Nije bilo nikog više. Samo sam ja znala da je u tim koprivama završila jedna plastična flaša kojoj tu nije mesto.

Dakle, ljudi su jednako neuredni i prljavi i u selu i u gradu. U čemu je onda razlika?

• Pre svega u tome koliko je ljudi (nas koji prljamo) koncentrisano u gradu, a koliko u selu po km2;
• Samim tim, jasno je da otprilike svaki stanovnik grada ima kola, u selu nije taj slučaj. U selu se još uvek preferiraju bicikli (bar ih vole u Vojvodini), ili se ide peške;
• Odavde možemo da izvedemo kao zaključak i bolje zdravlje i dugovečnost seljana (ako spadaju u ove aktivnije) u odnosu na gradsku živalj;
• Nekim čudom, zelenila još uvek ima znatno više u selu, ali i nepokošenog korova i Ambrozije (eto nesreće za alergicne);
• Komarci se grickaju u gradu, ali ih puno više ima u selu;
• Možda je to jedan od razloga što nam je selo još uvek puno ptica i pesme u proleće (ali sve manje)
• Ipak, komunalne službe su daleko ažurnije u gradu. Postoje i mašine koje peru asfalt, i čike i tete u zelenom koje skupljaju pikavce i ostali otpad nesavesnih građana. U selu, ako sami ne počistite ispred svoje kuće, niko drugi neće.
• Postoji ogromna razlika između sela i grada zimi, kada padne sneg. Duže se zadržava u selu i duže ostaje beo (zvučim sad samoj sebi kao iz reklame za prašak za veš :)) Deca se sankaju i grudvaju, i sva pucaju od zdravlja. U gradu blatnjava bljuzgavica brzo zameni belinu snega.
• Sadržaj namenjen deci je oskudniji u selu, nema dečijih igraonica i rođendaonica, ali ima parkova i dvorišta koja mogu postati pravo dečije carstvo.
• Selo u svakom detetu budi maštu i interesovanje za razne aktivnosti, pa i kada dođete umorni sa posla, nećete morati da trčite s detetom u park. Možete uživati u sopstvenom prostoru koji deci retko dosadi (ako u dvorištu napravite stimulativne kutkove)
• Ono što je meni omiljeno: ima nešto inspirativno i umirujuće u tišini koja se u selu može “čuti”. Ako isključite uređaje po kući koji prave buku ili se isključite vi odlaskom na reku (npr), prepustite se tom “zvuku”, stvaraju se prava čuda (pišu se knjige, pesme, donose važne odluke, rađa se inspiracija.

Iz ugla egzistencije:
Uslovi za život u selu su nešto teži. Tu već odgovornost prebacujem na one koji su krivi za to što se sve kocentriše na grad, iako svi volimo da pojedemo slaninicu ili šunkicu od “mojih” sa sela, a ponese se i po neka šargarepa, luk i praziluk iz bakine bašte (gradski čovek nema predstavu o tome koliko se u bašti radi). Pa i ako ste kupili u prodavnici, u gradu, sigurno nije raslo zasađeno na nekoj terasi “dva sa dva”, niti su se na istoj gajili prasići. Sve je to raslo u nekom selu. Srpskom ili španskom. Ali u SELU.

Spisak bi mogao da se nastavi u nedogled, ali ovo je samo iz ekološkog ugla i vrlo malo iz egzistencijalnog. Svako bira prema sopstvenim potrebama i navikama. Svako bira gde misli da mu je lakše, bolje, sadržajnije.
Ali kada govorimo o deci, jedno je sigurno, Gradska deca ne znaju koje su čari garaže, šupe i tavanice koje seoska deca vole da istražuju čak i kada porastu.

Tekst nije pisan sa namerom da ikog vređa.

Tekst je nastao u svrhu da roditeljima koji imaju mogućnost izbora mesta i načina života, taj izbor olakša…

NASTAVIĆE SE…