Month: January 2020

Selo ili grad (iz ugla egzistencije)

Branislava Ćosić

Ako živite u selu, sigurno ste se bar jednom zapitali da li vredi ostajati ili je pametnije zameniti život na selu nekim većim gradom. Možda ste selo već napustili, možda ste u fazi razmišljanja, a možda ste potencijalni povratnik… Ovom filozofijom se već duže vreme bavim u svojoj glavi. Jednom sam i otišla sa rečima “Nikada se neću vratiti…” Ali jesam.

kuća
Photo by Scott Webb on Unsplash

Volim selo i ne krijem to. Volim što je čistije, zelenije, tiše. Volim i to što skoro svakom na ulici poželim ‘dobar dan’ i što tome učim i svoje dete i vrtićku decu. Volim kad u proleće u dvoriste iznesem svoje sobno cveće na terasu i prozore. Volim terasu, dvorište, naše kućne ljubimce i širinu kuće. Volim kuće…

Ali, od ljubavi se ne živi, tako kažu.

Kod nas je ispalo ovako: i suprug i ja smo zaposleni u selu, ne moramo da putujemo. Od svog deteta sam odvojena samo 6 sati, suprug od nas 7. On kolima na posao stiže za 15 minuta, ja peške za 5. Oboje radimo u prvoj smeni i, zaista, ne možemo da se žalimo. Jer čak ni u selu nije svima ovako.

U nekim porodicama se radi po osam sati, u smenama, s putovanjem do posla od oko sat vremena, gde se s decom provede vrlo malo vremena što utiče i na roditelje i na decu.

Nije život samo 10 dana godišnjeg odmora na letovanju. Život je i ostalih 355 dana…. ili bar tako treba da bude.

Nažalost, obezbediti egzistencijalan život u selu je vrlo teško, pogotovu za one ljude koji ne potiču iz klasičnih seoskih domaćinstava kod kojih dominira stočaratvo ili zemljoradnja. Pa čak i u takvoj porodici to mora da se voli.

Školovanje dece i sportske aktivnosti u selu

Koliko skup može biti život u selu dokazuje i činjenica da će vam deca kad-tad krenuti u školu. U vojvođanskim selima, najčešće postoje samo osnovne škole, srednje škole su u opštinama i gradovima, a fakulteti samo u gradovima. Izdvajanje novca za knjige i potrepštine za školu, i za mesečnu kartu srednjoškolcu-tinejdžeru (kojem pored svega treba još mnogo bitnih i manje bitnih stvari), može biti vrlo naporno za kućni budžet. Jedino gore od toga je imati istovremeno dva srednjoškolca, putnika, tinejdžera…

Visoko obrazovanje bolje da ne spominjem i potencijalno plaćanje visoke kirije i troškova stanovanja…

sport
Photo by Marek Mucha on Unsplash

Ako poželite da upišete vaše dete na sport, a živite u vrlo malom mestu, mogućnosti su ograničene, skoro nikakve… Nema bazena, fudbalskih i košarkaških terena, nema trenera, a možda ni dovoljno dece. ALI, možete usmeriti dete da postane amater – rekreativac, ako samo malo uključite maštu i iskoristite mogućnosti vašeg okruženja (planinarenje, biciklizam, veslanje, plivanje, roleri, džogiranje). Iz te priče se možda izrodi i pravi profesionalac, ko zna…

Zanimanja u selu

Ipak, u skoro svakom selu postoje zaposleni profesori, učitelji, vaspitači, lekari, bibliotekari, veterinari. Postoje čistači, baštovani, uzgajivaci raznih biljnih vrsta namenjenih za ishranu ljudi, životinja; postoje mesari, stočari, pekari, policajci, postoje zaposlene kasirke i trgovkinje. Postoje uslužni kosači, maseri, uslužne pečenjare. Ima i sladoledzija, konobara, kuvara i portira. Postoje benzinske pumpe na kojima još uvek radi živ čovek. I svi su još uvek nezamenjivi robotima i RADE. A ima i hobista koji spoje lepo i korisno: odgajivačnice pasa, hortikulture, pisaca, fotografa, šminkera, frizera i raznih influensera.

Ovo je širok spektar zanimanja (i razloga) zbog kojih se selo ne napušta, čak šta više, može da vas natera na razmišljanje da se u njega vratite nakon školovanja, kao što sam ja uradila.

Zbog ovoga dajem posebnu prednost selu:

  • Kuće u selu su povoljnije, povoljnije ćete proći ako kupujete plac bez kuće pa je sami izgradite (nego da to učinite u gradu). Održavanje kuće nije jeftino, ali u nju ulažete ponekad. I zgrade u gradu ako se ne održavaju, propadaju. I svakako je lakše dogovoriti se sam sa sobom oko renoviranja nego sa 100 komšija. Zar ne?
  • Deca u selu su zdravija, okružena prirodom, zelenilom, kućnim ljubimcima.
  • Ekološke prednosti

Pročitajte post “Selo ili grad (iz ekološkog ugla)”

Kutići u vrtiću

Branislava Ćosić
Adaptacija dece

Postoje kutkovi koji se nalaze u baš svakoj sobi, svakog vrtića, a ima i onih koji zavise od kreativnosti vaspitača i interesovanja grupe. Nažalost, opremljenost svakog kutka zavisi i od resursa i mogućnosti. Nije uvek jednostavno odabrati kutkove i opremiti sobu, ali ako nam vodilja bude upravo interesovanje dece, možemo stvoriti dosta toga.

Ima vaspitača koji okreću sobu jednom nedeljno, mesečno, možda i svaki dan i to ima svoje čari. Ja sam nekako za varijantu da se soba namesti pre ulaska dece prvi put u vrtić, da se najpre naviknu i da zavole prostor. Kada uvidimo da se u vrtiću svako dete oseća dovoljno sigurno, može nešto i da se promeni. To je, najčešće i period kada smo decu dobro upoznali, vidimo s kim i s čim najviše vole da se igraju, kao i u kom kutku provode najviše vremena.

Pročitajte i Adaptacija dece, roditelja i vaspitača

Pošto sam ja otpočela drugo polu-godište u novoj grupi (nakon porodiljskog odsustva) gde neku decu poznajem od ranije, a neku ne, gde primetim da su i ta poznata deca promenila svoja interesovanja, rešila sam da sobu okrenem u dogovoru s njima.

Evo i na koji način smo odredili kutkove:
Najpre sam deci ponudila nekoliko nacrtanih kutkova (koji se već nalaze u njihovoj sobi, ali i neke nove koje nisu imali). Svaki crtež smo posebno imenovali i komentarisali. Pitanja su bila: da li imaju određeni kutak sa slike u sobi, šta se u njemu nalazi i čime bismo mogli da dopunimo taj kutak. Ako kutak ne postoji, imenovali bismo kutak na slici i odredili šta sve isti može da sadrži. (Pogrešnih odgovora u našem poslu NIKAD NEMA! Svaki smo analizirali, dopunili i o svakom razmišljali i dolazili do zaključka.)

Crteže sam poređala na sto, a deci sam dala po 3 žetona. Svako je imao pravo da odabere kutić koji misli da treba da postoji u njihovoj sobi spuštajući žeton na tri različita crteža (kutka) koji mu se dopada. Postojao je još jedan uslov: OStala deca nisu gledala.

Zaključak je vrlo interesantan

Pojedina deca su pokazala nesigurnost u izboru. Razlog tome može biti baš zato što nije videlo šta je birao njegov najbolji drug, strah da će nekoga da “razočara”svojim izborom (ne shvatajući da niko ne može da vidi šta bira), ili mu je bilo teško da rasporedi samo tri žetona.

Veći broj dece je bio vrlo brz i odlučan, i lako su napravili izbor. On izgleda ovako:

Izbor kutkova

Klikni na sliku…

  • Po 2 žetona deca su stavila na kutak biblioteke (koji imaju u sobi), kutak matematika i muzički kutak (koje nemaju)
  • 3 žetona “osvojili su” likovni kutak i kutak konstruktora i društvenih igara,
  • Po 5 žetona dobijaju kutkovi za pisanje i radne listove i kutak autića
  • 6 žetona ima frizerksi kutak (koji ne postoji u sobi)
  • i 7 žetona odnosi kutak kuhinje što nije neko iznenađenje

Aktivnost je bila vrlo interesantna svima. Osećali su se počastvovano jer učestvuju u uređivanju svog ličnog prostora.

Kutkove smo malo ispremeštali, a ove nove za kojima su deca izrazila želju je potrebno dopuniti određenim sredstvima.

Kutak biblioteke je opstao uz kutak za rad i radne listove. A neka postojeća sredstva koja bi mogla pripadati kutku matematike pridružili smo kutku društvenih igara.

Još neke kutkove smatram važnim: Kutak za osamu, istraživački (bilo čega), tematski kutak (za potrebe trenutnih tema koje se obrađuju), kutak nestrukturiranih materijala…

Gotove crteže pogledajte ovde.

Selo ili grad (iz ekološkog ugla)

Branislava Ćosić

Da ste u prilici da birate, gde biste živeli ?

Svi vi koji ste pročitali post O meni i koji me pratite od samog početka, znate da živim i radim u selu… Zapravo, ja sam u istom tom selu i odrastala, i teško mi je da vas ubeđujem da tekst nije pristrastan. Rećiću samo da sam se trudila da budem što objektivnija i sa vama podelim što realniju sliku razlika života u selu i života u gradu. Ovaj put iz ekološkog ugla…

selo grad
Photo by Tomas Tuma on Unsplash -selo
Photo by Eugene Chystiakov on Unsplash -grad

Nekada davno, kada sam imala 7-8 godina tetka koja živi u gradu je meni, koja živim u selu ispričala jedan vic:

“Bio jednom jedan pauk i jedan slinac. Pauk je živeo u gradu, a slinac, jelte, u selu. I jednoga dana reše oni da se presele, i da promene mesto življenja. Usput se sretoše pa i prozboriše. Kaže pauk slincu: “Hej, zdravo, gde si pošao?”
Slinac odgovara: “Znaš šta, rešio sam da se preselim u grad, ne mogu više da živim u selu. Boli me glava! U gradu me lepo i nežno slože u maramicu, a u selu me tresnu o zemlju! Kuda ćeš ti pauče?”
Pauk odgovara: “I ja sam rešio da se preselim, prijatelju moj, ali u selo! Neće meni u gradu niko više rušiti i kvariti mrežu. Želim da živim u selu, u miru, gde me niko ne dira!”

Tetkin “vic”

Nisam sigurna kako sam tada razumela taj “vic”. Malo sam se nasmejala, reda radi, a tetka se kikotala misleći da se verovatno zbog toga osećam poniženo. (Poznajem neke ljude koji zbog života u gradu misle da su superiorniji, čistiji i finiji u odnosu na nas iz sela). Ipak, kao što vidite, dobro sam zapamtila taj vic i analizirala ga godinama. I iz mog ugla (kao nekog ko je u selu proveo detinjstvo) u pravu je što se sela i slina tiče. Sećam se komšije koji je tresao sline o travu, pa o istu brisao prste. Fuj! A sećam se i paučinastih ćoskova, svuda. Bila sam od one dece koja se plaše paukova, pa sam se trudila da ih nema u mom prostoru. Ali bilo ih je u svakoj garaži, šupi ili tavanu koje bismo mi, deca komšiluka, neumorno istraživala…

Šta bi o tome moglo da kaže gradsko dete? Nema slinaca? Nema paučine?

Pauk iz grada

Sećam se da sam videla jednom u gradskom autobusu (kada već nisam bila dete) čoveka koji je sedeo do mene, kako jede neki burek iz pekare. Kada je završio, sačekao je da se vrata autobusa otvore i on se samo malo nagnuo i izbacio papir u kojem je bio burek iz punog autobusa…. a zatim se vratio na svoje sediste da sedi. Ja sam ostala u šoku. Okrenula sam se, pogledala ga želeći da mu se obratim. Ali mi se jezik zavezao, i nisam znala šta bih rekla. I da li uopšte smem?! U punom autobusu, delovalo je kao da sam ja jedina to primetila.

Slinac iz sela
Isto tako se sećam u selu, dečak na biciklu, u rukama, umesto kormana držao je plastičnu flašu, navrnuo je da pije vodu, a onda je prebacio preko sebe. Flaša je napravila luk i završila u visokoj koprivi jednog jendeka. Nije bilo nikog više. Samo sam ja znala da je u tim koprivama završila jedna plastična flaša kojoj tu nije mesto.

Dakle, ljudi su jednako neuredni i prljavi i u selu i u gradu. U čemu je onda razlika?

  • Pre svega u tome koliko je ljudi (nas koji prljamo) koncentrisano u gradu, a koliko u selu po km2;
  • Samim tim, jasno je da otprilike svaki stanovnik grada ima kola, u selu nije taj slučaj. U selu se još uvek preferiraju bicikli (bar ih vole u Vojvodini), ili se ide peške;
  • Odavde možemo da izvedemo kao zaključak i bolje zdravlje i dugovečnost seljana (ako spadaju u ove aktivnije) u odnosu na gradsku živalj;
  • Nekim čudom, zelenila još uvek ima znatno više u selu, ali i nepokošenog korova i Ambrozije (eto nesreće za alergicne);
  • Komarci se grickaju u gradu, ali ih puno više ima u selu;
  • Možda je to jedan od razloga što nam je selo još uvek puno ptica i pesme u proleće (ali sve manje)
  • Ipak, komunalne službe su daleko ažurnije u gradu. Postoje i mašine koje peru asfalt, i čike i tete u zelenom koje skupljaju pikavce i ostali otpad nesavesnih građana. U selu, ako sami ne počistite ispred svoje kuće, niko drugi neće.
  • Postoji ogromna razlika između sela i grada zimi, kada padne sneg. Duže se zadržava u selu i duže ostaje beo (zvučim sad samoj sebi kao iz reklame za prašak za veš :)) Deca se sankaju i grudvaju, i sva pucaju od zdravlja. U gradu blatnjava bljuzgavica brzo zameni belinu snega.
  • Sadržaj namenjen deci je oskudniji u selu, nema dečijih igraonica i rođendaonica, ali ima parkova i dvorišta koja mogu postati pravo dečije carstvo.
  • Selo u svakom detetu budi maštu i interesovanje za razne aktivnosti, pa i kada dođete umorni sa posla, nećete morati da trčite s detetom u park. Možete uživati u sopstvenom prostoru koji deci retko dosadi (ako u dvorištu napravite stimulativne kutkove)
  • Ono što je meni omiljeno: ima nešto inspirativno i umirujuće u tišini koja se u selu može “čuti”. Ako isključite uređaje po kući koji prave buku ili se isključite vi odlaskom na reku (npr), prepustite se tom “zvuku”, stvaraju se prava čuda (pišu se knjige, pesme, donose važne odluke, rađa se inspiracija.

Iz ugla egzistencije:
Uslovi za život u selu su nešto teži. Tu već odgovornost prebacujem na one koji su krivi za to što se sve kocentriše na grad, iako svi volimo da pojedemo slaninicu ili šunkicu od “mojih” sa sela, a ponese se i po neka šargarepa, luk i praziluk iz bakine bašte (gradski čovek nema predstavu o tome koliko se u bašti radi). Pa i ako ste kupili u prodavnici, u gradu, sigurno nije raslo zasađeno na nekoj terasi “dva sa dva”, niti su se na istoj gajili prasići. Sve je to raslo u nekom selu. Srpskom ili španskom. Ali u SELU.

Spisak bi mogao da se nastavi u nedogled, ali ovo je samo iz ekološkog ugla i vrlo malo iz egzistencijalnog. Svako bira prema sopstvenim potrebama i navikama. Svako bira gde misli da mu je lakše, bolje, sadržajnije.
Ali kada govorimo o deci, jedno je sigurno, Gradska deca ne znaju koje su čari garaže, šupe i tavanice koje seoska deca vole da istražuju čak i kada porastu.

Tekst nije pisan sa namerom da ikog vređa.

Tekst je nastao u svrhu da roditeljima koji imaju mogućnost izbora mesta i načina života, taj izbor olakša…

NASTAVAK pročitajte ovde…

Selo ili grad (iz ekološkog ugla)

Branislava Ćosić

Da ste u prilici da birate, gde biste živeli?

Svi vi koji ste pročitali post O meni i koji me pratite od samog početka, znate da živim i radim u selu… Zapravo, ja sam u istom tom selu i odrastala, i teško mi je da vas ubeđujem da tekst nije pristrastan. Rećiću samo da sam se trudila da budem što objektivnija i sa vama podelim što realniju sliku razlika života u selu i života u gradu. Ovaj put iz ekološkog ugla…

selo grad
Photo by Tomas Tuma on Unsplash -selo
Photo by Eugene Chystiakov on Unsplash -grad

Nekada davno, kada sam imala 7-8 godina tetka koja živi u gradu je meni, koja živim u selu ispričala jedan vic:

“Bio jednom jedan pauk i jedan slinac. Pauk je živeo u gradu, a slinac, jelte, u selu. I jednoga dana reše oni da se presele, i da promene mesto življenja. Usput se sretoše pa i prozboriše. Kaže pauk slincu: “Hej, zdravo, gde si pošao?”
Slinac odgovara: “Znaš šta, rešio sam da se preselim u grad, ne mogu više da živim u selu. Boli me glava! U gradu me lepo i nežno slože u maramicu, a u selu me tresnu o zemlju! Kuda ćeš ti pauče?”
Pauk odgovara: “I ja sam rešio da se preselim, prijatelju moj, ali u selo! Neće meni u gradu niko više rušiti i kvariti mrežu. Želim da živim u selu, u miru, gde me niko ne dira!”

Tetkin “vic”

Nisam sigurna kako sam tada razumela taj “vic”. Malo sam se nasmejala, reda radi, a tetka se kikotala misleći da se verovatno zbog toga osećam poniženo. (Poznajem neke ljude koji zbog života u gradu misle da su superiorniji, čistiji i finiji u odnosu na nas iz sela). Ipak, kao što vidite, dobro sam zapamtila taj vic i analizirala ga godinama.

I iz mog ugla (kao nekog ko je u selu proveo detinjstvo) u pravu je što se sela i slina tiče. Sećam se komšije koji je tresao sline o travu, pa o istu brisao prste. Fuj! A sećam se i paučinastih ćoskova, svuda. Bila sam od one dece koja se plaše paukova, pa sam se trudila da ih nema u mom prostoru. Ali bilo ih je u svakoj garaži, šupi ili tavanu koje bismo mi, deca komšiluka, neumorno istraživala…

Šta bi o tome moglo da kaže gradsko dete? Nema slinaca? Nema paučine?

Pauk iz grada

Sećam se da sam videla jednom u gradskom autobusu (kada već nisam bila dete) čoveka koji je sedeo do mene, kako jede neki burek iz pekare. Kada je završio, sačekao je da se vrata autobusa otvore i on se samo malo nagnuo i izbacio papir u kom je bio burek iz punog autobusa…. a zatim se vratio na svoje sedište da sedi. Ja sam ostala zatečena. Okrenula sam se, pogledala ga želeći da mu se obratim. Ali mi se jezik zavezao, i nisam znala šta bih rekla. I da li uopšte smem?! U punom autobusu, delovalo je kao da sam ja jedina to primetila.

Slinac iz sela
Isto tako se sećam u selu, dečak na biciklu, u rukama, umesto kormana držao je plastičnu flašu, navrnuo je da pije vodu, a onda je prebacio preko sebe. Flaša je napravila luk i završila u visokoj koprivi jednog jendeka. Nije bilo nikog više. Samo sam ja znala da je u tim koprivama završila jedna plastična flaša kojoj tu nije mesto.

Dakle, ljudi su jednako neuredni i u selu i u gradu. U čemu je onda razlika?

  • Pre svega u tome koliko je ljudi (nas koji prljamo) koncentrisano u gradu, a koliko u selu po km2;
  • Samim tim, jasno je da otprilike svaki stanovnik grada ima kola, u selu nije taj slučaj. U selu se još uvek preferiraju bicikli (bar ih vole u Vojvodini), ili se ide peške;
  • Odavde možemo da izvedemo kao zaključak i bolje zdravlje i dugovečnost seljana (ako spadaju u ove aktivnije) u odnosu na gradsku živalj;
  • Nekim čudom, zelenila još uvek ima znatno više u selu, ali i nepokošenog korova i Ambrozije (eto nesreće za alergične);
  • Komarci se grickaju u gradu, ali ih puno više ima u selu;
  • Možda je to jedan od razloga što nam je selo još uvek puno ptica i pesme u proleće (ali sve manje)
  • Ipak, komunalne službe su daleko ažurnije u gradu. Postoje i mašine koje peru asfalt, i čike i tete u zelenom koje skupljaju pikavce i ostali otpad nesavesnih građana. U selu, ako sami ne počistite ispred svoje kuće, niko drugi neće.
  • Postoji ogromna razlika između sela i grada zimi, kada padne sneg. Duže se zadržava u selu i duže ostaje beo (zvučim sad samoj sebi kao iz reklame za prašak za veš :)) Deca se sankaju i grudvaju, i sva pucaju od zdravlja. U gradu blatnjava bljuzgavica brzo zameni belinu snega.
  • Sadržaj namenjen deci je oskudniji u selu, nema dečijih igraonica i rođendaonica, ali ima parkova i dvorišta koja mogu postati pravo dečije carstvo.
  • Selo u svakom detetu budi maštu i interesovanje za razne aktivnosti, pa i kada dođete umorni sa posla, nećete morati da trčite s detetom u park. Možete uživati u sopstvenom prostoru koji deci retko dosadi (ako u dvorištu napravite stimulativne kutkove)
  • Ono što je meni omiljeno: ima nešto inspirativno i umirujuće u tišini koja se u selu može “čuti”. Ako isključite uređaje po kući koji prave buku ili se isključite vi odlaskom na reku (npr), prepustite se tom “zvuku”, stvaraju se prava čuda (pišu se knjige, pesme, donose važne odluke, rađa se inspiracija).

Iz ugla egzistencije:
Uslovi za život u selu su nešto teži. Tu već odgovornost prebacujem na one koji su krivi za to što se sve kocentriše na grad, iako svi volimo da pojedemo slaninicu ili šunkicu od “mojih” sa sela, a ponese se i po neka šargarepa, luk i praziluk iz bakine bašte (gradski čovek nema predstavu o tome koliko se u bašti radi). Pa i ako ste kupili u prodavnici, u gradu, sigurno nije raslo zasađeno na nekoj terasi “dva sa dva”, niti su se na istoj gajili prasići. Sve je to raslo u nekom selu. Srpskom ili španskom. Ali u SELU.

Spisak bi mogao da se nastavi u nedogled, ali ovo je samo iz ekološkog ugla i vrlo malo iz egzistencijalnog. Svako bira prema sopstvenim potrebama i navikama. Svako bira gde misli da mu je lakše, bolje, sadržajnije.
Ali kada govorimo o deci, jedno je sigurno, Gradska deca ne znaju koje su čari garaže, šupe i tavanice koje seoska deca vole da istražuju čak i kada porastu.

Tekst nije pisan sa namerom da ikog vređa.

Tekst je nastao sa svrhom da roditeljima koji imaju mogućnost izbora mesta i načina života, taj izbor olakša…

NASTAVIĆE SE…

No Banner to display

You cannot copy content of this page

error

Uživaš čitajući moje postove? Podeli... :)

Follow by Email
Facebook
YouTube
Pinterest
Instagram