Knjige i njihova u potreba u radu sa decom
Sjajne knjige koje preporučujem
Month: June 2020
Tata – roditelj koliko i mama
Slučajno sam naišla na forum na kom je jedna majka pokrenula temu pitanjem: “Da li su vaši muževi uključeni u ulogu roditeljstva?” I komentari su me negativno iznenadili, ganuili i naljutili. Većina majki se žali na ulogu oca, na način na koji su očevi prihvatili “tata” ulogu, kao i na to koliko su od dolaska bebe sve duže i češće van svog doma.
Za ovu situaciju mogu da postoje neka objašnjenja:
*Tata je odrastao okružen kulturom u kojoj je njegova mama bila stub kuće, domaćica i negovateljica dece. U našoj državi se ta kultura nekako održala, mada majke odavno više nisu samo majke, već preduzetnice, lepe i negovane žene koje privređuju i zarađuju, odsutne od kuće kao i tate (6 do 8 sati). Najčešće su muškarci odgajani tako da se zna šta radi tata, a šta mama. Pa ne znaju sebi ni obrok da pripreme. Porodiljsko odsustvo koriste isključivo mame, iako tu mogućnost u našoj državi imaju i očevi. Oni uvrte u svoju glavu da majka sedi kod kuće sa bebom neradeći ništa, dok se oni na poslu umaraju, nerviraju, zarađuju, te zaslužuju odmor, izlazak na kafu sa prijateljima i to da im supruga obezbedi popodnevni san utišavajući decu.
*Ili, majke od prvog dana zauzimaju stav: Ja sve mogu sama, nisi mi potreban. Neke zaista i mogu, ali se najčešće u nekom trenutku umore. Za to vreme, supruga kao “oca” ste već “izgubili”, odbacujući ga kao nevažnog faktora u odgoju i nezi deteta.
Naravno, postoje očevi koji se zauzmu od prvog dana i odlično se snalaze. Koji se trude da olakšaju supruzi i istinski uživaju u čarima roditeljstva i očinstva. Oni pomažu oko kupanja, presvlačenja. Učestvuju čak i u dojenje (prinoseći bebu majci, pomažući, dodavajući sve što je potrebno). Oni su svakako gledali malo drugačiju sliku tokom odrastanja u svojoj porodici, ali, ne bih isključila ni genetiku.
(Moguće je da je to lepa slika srećnih i zadovoljnih roditelja i idilične porodice, ili neka druga krajnost, npr: odrastanje u Domu za nezbrinutu decu gde su ovi očevi mogli sebi da kažu: “Moje dete će imati oba roditelja” -što se za njih pretvara u životni cilj).
Ne treba zaboraviti da je došlo neko drugačije vreme za žene, gde one ne ćute, ne prihvataju ulogu žrtve i glasno izražavaju svoje nezadovoljstvo, boreći se za svoja prava.
Supruge neuključenih očeva su često nezadovoljne, bez vremena za negu i brigu o sebi i o svom mentalnom i fizičkom zdravlju. Često izazivaju svađe i rasprave. Nervozne su prilikom nege i odgoja deteta što prenose i na dete.
Supruge požrtvovanih očeva su suprotno prethodno opisanim veoma srećne, nasmejane, vedre i zrače. Imaju ispunjen dan i život. Pronađu vremena za sebe, a tada zablistaju i za svog supruga kao i ulozi roditeljstva. Očuvaju zdravlje i mentalno i fizičko, pronađu vreme za svoje hobije.
Deca očeva koji ne učestvuju su najčešće u društvu neraspoložene mame. Ona se možda i trudi da ne pokaže svoje nezadovoljstvo što je vremenom guši i često sagoreva u svojoj ulozi roditelja. Ako je od onih koja u sebi tiho pati, kad-tad kriviće supruga za svoje neuspehe. Deca (u zavisnosti od pola) vrlo često će se poistovetiti sa jednim od svojih roditelja (ćerka sa svojom majkom jer “tako treba i mora da bude”; sin sa svojim ocem “šovinistom” te i sam postaje isto to).
Tema jeste teška, ali je u našem društvu, nažalost, veoma zastupljena.
Ponekad mamu-roditelja propagira i društvo u širem smislu te reči (institucije): Npr: na roditeljskim sastancima se pojavi svega jedan ili ni jedan otac; majčino treće dete ne plaća vrtić, ali ne i očevo (ako tata ima decu iz prvog braka); Uvek se nekako stavlja majka u prvi plan. (Još iz ratnog doba: “Majke sa decom……”). Nedavno sam pročitala post jedne majke kako su doktori u Beogradu insistirali da detetova pratnja tokom bolničkog lečenja bude majka iako je kod kuće čeka beba koju je dojila. Čak su joj rekli da otac ne može “JER JE MUŠKO” i da dovede baku, strinu, sestru, ujnu… Očevi su izopšteni, a to većina lako prihvati.
Šta bi moglo biti rešenje?
Postoje žene koje se sa ovim problemom vrlo uspešno nose. Koriste svoju mudrost i to što svog muža odlično poznaju.
Ali isto tako, postoje i one koje zapadaju u krizu, obasute razočarenjem u sopstvenog supruga, u brak, ali i u život.
Rešenje morate pronaći same. Potrebno je da porazgovarate sa suprugom pre nego što ostanete u drugom stanju ili dok čekate bebu o tome koja su vaša očekivanja, ali možete predočiti i kakve će sve benefite i sam imati ako se uključi i bude tata za primer. (Ja sam vam nabrojala neke). Svakako je bolje staviti mu do znanja šta sve dobija, umesto da mu pretite kako će sve izgubiti. U većem gradu, možete potražiti pomoć stručnog lica, bračnog i porodičnog savetnika i terapeuta, mada često je ovakvog muškarca, na tako nešto, teško naterati zbog stereotipa.
Razvod je, svakako, nešto o čemu treba poslednje da mislite, ali sve češće je to ispred svakog terapeuta i razgovora, pa tako imamo sve veći broj razvoda iz različitih razloga… Deci su potrebna oba roditelja, bez obzira da li živite u zajednici ili ne.
Lični primer:
Kao i ja, i suprug je bio zbunjen dolaskom bebe na svet. Međutim, njegovo angažovanje je na zavidnom nivou. Moj suprug provodi mnogo vremena sa svojim sinom, a od kako sam ostala ponovo u drugom stanju, možda je i više s Reljom nego ja. Izbegavam da ga nosim u rukama, što je i sam primetio, pa se uvek obraća tati za utehu. Tata obožava da ga vodi svuda. Biciklom, kolima, peške, biciklićem. Od kako je prohodao, lakše ga je i voditi. Moram priznati da mi nikad nije dozvolio da ga ja guram kolicima, kao ni sada u motoru, ako je on sa nama. Dok smo koristili kengur, uvek je bio na tatinim grudima, a i sada od kako imamo ranac za nošenje dece, tata ga nosi na svojim leđima. Tata ga kupa, od skoro i sam, jer nam je sad već teško da svi stanemo u kupatilo, tata ga oblači, uspava. I nema toga što tata ne može da uradi za svoje dete. Ja sam nekako ostala zadužena za igru u kući. Sa mnom lista slikovnice, slaže konstruktore, ručka. Mama mu uvek peva, pušta muziku i pleše sa njim. Iako sam skoro u 8.mesecu trudnoće, i dalje vozim bicikl, pa ga neretko provozam (kad je tata na poslu). Ja sam ta koja istražuje neke novine na internetu i kopam po literaturama, pa pokušavam da ih primenim, a tata je više praktičar koji smisli aktivnost u hodu. I takav smo nas dvoje tandem sa detetom.
Pogledajte fotografije ovde…
Pre nekoliko dana bili smo u gradu i morali smo negde da presvučemo Relju. Javni toalet je bio zatvoren, pa smo krenuli u potragu. Ušli smo u najbliži tržni centar gde je sto za presvlačenje u okviru ženskog toaleta. Komentar mog supruga bio je: “Kakva diskriminacija!”
Možda umem, a možda sam samo imala sreće…
Kakvi su vaši muževi u ulozi očeva? Pišite mi na e-mail (anonimno) ili u komentaru…
Delić moje lične pedagogije
Život na podu jednog deteta sam opisala u tekstu “Šta sve postiže surova mama”. Možda vam je taj tekst zaista zvučao surovo, ali priča ima i nastavak. Relja (moje dete) je dugo puzao vojnički, vukao se ručicama, a nožicama je balansirao. Delovalo je kao da će još dugo glancati mamine podove, a onda je samo odjednom guzicu odvojio od poda oko desetog meseca i puzao je vrlo brzo. Bi mi žao što nema neka trka beba u decembru, da pokažemo šta znamo.
Mesec dana do prve godinice, uspravljao se, hodao držeći se uz nameštaj (nikako za ruku) i samostalno pravio nekoliko koraka. Sada hoda dosta stabilno, ponekad zapinjući za liniju (vidljivu samo njemu) i zapitali smo se zašto ne bismo nastavili ovaj trend razvoja, kad već daje rezultate?
Iskustvo iz vrtića
U prvoj godini rada u vrtiću (u jaslicama) naučila sam da sam samo čovek, a ne supermen, i da neću uspeti da sačuvam uvek dvadesetoro dece. Samo dve vaspitačice rade u grupu od oko dvadesetoro dece. Smene se poklapaju na svega dva sata, i u tom periodu odrade se neke tehničke stvari (hranjenje, sedenje na noši, presvlačenje, priprema za spavanje….-fizički teži deo posla). U ostalih osam sati, vaspitač je sam. I za to vreme se može dogoditi da dete padne, počupa drugo dete, posvađa se oko igračke, jedan drugog ugrizu… Zatim malo plaču, zatraže utehu, zagrljaj i nastave dalje svoju igru.
Iskustvo kod kuće
Isto je i kod kuće. Možda možete češće da stignete i zaštitite svoje dete od pada i udarca, možete da pozatvarate vrata svih soba i dovedete ga tamo gde ste i vi da vam bude u vidokrugu, možete da mu ugađate tako što ćete mu dati da jede baš ono što voli umesto pripremljenog obroka koji je bojkotovao, možete svašta. Ali zašto?
Umesto ugađanja i učenja deteta da ste vi baš uvek tu, dostupni samo za njega, privrženi samo njemu, naučite vaše dete da bude strpljivo i da sačeka. Ako ne želi da pojede pripremljen obrok, do sledećeg nema jela. Umesto što mu branite da vam izlazi iz vidokruga, obezbedite prostor i pustite dete da istražuje.
Deca najbolje uče i razvijaju se kroz lično iskustvo i treba mu omogućiti da ga ima što više.
Naš primer 1:
Relja (15 meseci) još uvek ne razume da postoji opasnost. Ali ga ne štitimo sasvim. Pokušavao je da se popne na krevet. Dozvolili smo da nauči. Obzirom da je krevet dosta visok i da mu je potrebna podrška, mi mu pomognemo odižući ga taman toliko milimetara, da on u tome uspe. “Pomozi mi da to učinim sam” jeste koncept na kom se zasniva pedagogija Marije Montesori. (Pa i moja).
Potrudili smo se da ga naučimo da sa kreveta silazi sam, kad već voli da spava s nama. A sad učimo i silaženje stepenicama. Penjanje smo usavršili “četvoronoške”.
Ključno je detetu pomoći da nešto uradi, ali nikako uraditi nešto umesto njega.
Rečca NE i njena (ne)funkcionalnost
Na ovu temu sa profesorkom pedagogije imali smo sjajnu vežbu, i ja sam je zapamtila:
“Zatvori oči…. i NEMOJ DA MISLIŠ NA DEBELOG PLAVOG SLONA! Ne, ni slučajno…” Šta mislite da li postoji neko kome se u mislima nije pojavio debeli plavi slon? Moj je stajao na dve noge i imao suknjicu. Izvinite, ja sam baš prekršila zapovest.
Silno želite da vas dete posluša i sasluša. Vičete i uporno govorite “NE!” I nije vam jasno kako vam ne uspeva…
Deca su prirodno radoznala bića. Imaju potrebu da uče o novim stvarima. Vašem detetu postaje sve primamljivije to što vi njemu ne dozvoljavate. Nešto poput “zabranjenog voća”. Pogotovo ako to NE govorite i u bezveznim slučajevima (a skoro svi razlozi su baš takvi “bezvezni”) kao što je: “NE! Ne smeš dirati maminu suknju, upravo ispeglanu!” Umesto toga, dozvolite detetu da zadovolji svoju potrebu za istraživanjem…
Detetu koje je u uzrastu da razume opasnost, dovoljno je objasniti: “Nemoj trčati ovde, ima mnogo vozila, opasno je. Može se desiti…….”
Naš primer 2:
Taman nakon što je prohodao i što je počeo da “vršlja” po celoj kući, Relja je počeo da otvara fioke komode. Postoji opasnost od toga da uštine svoje prstiće, i to je sve. Ali njemu je postalo zabavno da iz komode vadi svoje stvari i baca ih na pod. Provirim, ali ne reagujem. Ako odreagujem bilo kako shvatiće da sam mu posvetila pažnju u trenutku kada je radio nešto što mi se, iskreno, ne dopada.
Rešenje:
- Možete da ignorišete. Zadovoljiće svoju znatiželju i otići;
- Možete da mu skrenete pažnju na nešto drugo (Hajde da popiješ mleko; vidi, trakoktor će se naljutiti zato što si ga ostavio tako; dođi da ti otpevam jednu pesmu…)
Stvari iz komode pospremite krišom, da dete ne vidi. Ni jednog trenutka mu ne treba pokazati da ste se zainteresovali za to što je uradio.
Ovo dečije istraživanje trajalo je nekoliko dana, a ja sam ignorisala i krišom spremala. Prstići su bili jednom uštinuti, bilo je malo suza, ali je prestao da otvara te fioke.
Rezultat: Oboje smo na dobitku: Reljina radoznalost je zadovoljena, u šta mama nije morala da uloži ni malo truda (osim što se trudila da ostane pribrana, i da uvuče svoje rogove :))
Suprotno
Da ste posvetili pažnju njegovom istraživanju vikom ili objašnjavanjem “Ne, ne smeš to da diraš, zašto si sve pobacao?” Pa se onda uzmuvali, skupljali stvari i opet slagali, dete će biti srećno jer vam je privuklo pažnju ovakvim ponašanjem i naravno, nastaviće da radi isto to. Na šta ste ga sami podstakli.
Preporuka:
Ako nije u putanju potencijalna opasnost, nema potrebe za vikom i upotrebom rečce NE! Pa šta ako padne i ako se isprlja?! Nema veze što se udario. Padnu, zaplaču, pa se još neko na njih izviče, kao da su kriva. Nije slučajno nastala uzrečica: “Od toga deca rastu”. Upotrebljavali su je još naši preci, među kojima nije bilo “kilave” dece.
Ono što je najbolje za vas i zdrav razvoj vašeg deteta je da:
- Obezbedite prostor, zapušiti utičnice, a ono što ne želite da dira, podignite van vidokruga deteta (mobilni, daljinski, hemijska sredstva….);
- Ne sputavate dete u njegovom ličnom razvoju i osamostaljivanju vikom i preteranom upotrebom rečce NE, koja svaki put kada se izgovori, gubi na snazi, povećavajući detetovu prirodnu radosznalost;
- Pomozite detetu da dođe do cilja, ali nemojte to uraditi umesto njega.
*Prilikom vaspitanja ne smemo zaboraviti da je svako dete jedinka za sebe.
Šta sve postiže surova mama
Možda bi neko rekao da sam najgori roditelj na svetu, ako vam kažem da svom detetu nikad nisam kupila ni jednu igračku.
Evo i zašto
Pre svega, verujem u reciklažu, i mnogo bebi igračaka Relja je dobio, ali i nasledio od starijih braća i sestara.
Kao vaspitač znam koje igračke se nude deci u kom uzrastu, i u edukativnom i u bezbednosnom smislu. Ali kao roditelj, verujte, tek učim.
Naučila sam od fizijatra da se bebama nude bučne, zveckave igračke sa šarenim i šuškavim delovima koje će stimulisati dečiji sluh, vid, pažnju. Pojma nisam imala, ali sam saznala da se beba od prvih dana ostavlja na tvrdom podu, samo na ćebetu ili podnim puzlama, pa je tako moje dete u prvih godinu dana provodio sate i sate na podu, čime sam bez PO muke i truda stimulisala njegov motorički razvij. Da ne kažem, VEŽBALA. Da, da… tako što se on mučio da igračku dohvati, a ja mu povremeno prišla i pomogla mu dodatnom stimulacijom (dodajući još zanimljiviju igračku).
Surovo zar ne?
I malo po malo, dečak je počeo da se oslanja na svoje šačice, podižući se i pokazujući interesovanje za predmete koji ga okružuju.
Pogledajte slike ovde…
Naš primer
Jednom je tako loptica koja zveči, a pri tom je i veoma “ukusna”, “uvukla” svoje nožice i otkotrljala se. Ja sam se sakrila iz njegovog vidokruga i posmatrala.
“Šta ćeš sada?!”
Tražio me je pogledom, stenjao, podizao se na šake, teglio ručice ka loptici i nedostajalo mu je još nekoliko centimetara. Od silnog tegljenja, izvrnuo se i završio na leđima.
“Joj, siroto moje dete, ali da ipak sačekam još malo….?”
Upalila sam kameru, i hajd’ da snimim trenutak, osećam da je spreman da se pomakne. Vratio se on u položaj na stomaku i nastavio.
“Na koga li si tako tvrdoglav”, pitam se ja… po malo ponosno, po malo zabrinuto (za sebe naravno).
I tačno kada je istekao prvi minut snimanja, ta daaaa, besno se uspravio i povukao ručicama unapred. Taman toliko da dohvati lopticu.
“Bravo, srce mamino.“ Ego raste…
Od tada, pa narednih mesec dana, sve više i više je napredovao tako puzeći u vojničkom, šunjajućem položaju.
Šta smo ustvari uradili?
- Gradili smo njegovo samopouzdanje omogućivši mu prostor u kom će sam da se kreće, sam da istražuje, i naravno dolazi do predmeta koji su mu zanimljivi;
- Razvijali smo njegovu krupnu i finu motoriku;
- Jačali smo mišiće njegovih ruku, vrata, kičmenog stuba, a da “prstom nismo mrdnuli”;
- Prethodne tri tačke dokaz su i samostalnosti malih beba. Pokazao mi je da mu je potrebna moja ljubav i od mene hrana, ostalo će sam.
Najbolje igračke
Za nas lično, najbolja igračka svih vremena za bebu su podne puzle i stimulativan i bezbedan prostor (da ne kažem POD) po kom će se kretati. A sve sam objasnila u tekstu iznad.
Lopta manjih dimenzija koja može da stane u njegovu ručicu i koju će slobodno moći da stavlja u usta (jer usta su čulo za istraživanje predmeta No1 kod malih beba) je igračka koja košta tako malo, a daje zaista mnogo. Osim što mu ponekad pobegne i natera ga da se pokrene za njom, tera ga na otvaranje šačica što je za bebe od tri meseca veoma važan pokazatelj razvoja svakom stručnjaku (lekaru)
Zveckavi predmeti poput zvečki ili neka plišana igračka koja zveči stimulisaće njegova čula. Dok zveckate igračkom oko glave bebe, ona se okreće, traži je pogledom. Time ste stimulisali pokret vratnih mišića, kao i pokretanje očnih mišića, kod starijih beba i ručice. Radoznalost vaše bebe će svakako skočiti do maksimuma. Ono što je najvažnije, vi ste se, ustvari, igrali sa vašom bebom.
Knjige koje su napravljene baš za bebe su takođe sjajan izbor. Deca dosta dugo (u predškolskim danima) uče da “listaju” knjigu i za to je potrebna dobro razvijena fina motorika. Ali ako detetu ponudimo knjigu u najranijem uzrastu, ovaj vid razvoja ići će mnogo brže. Birajte mekane, šuškave, šarene knjige, sa nekoliko strana koje su bezbedne za dete, nemaju ćoškove, a mogu i da se gricnu.
Igračke za kojima posežete, a štete vašoj bebi
Niko me ne može ubediti da njihalice, nunalice i dondoline nisu nešto za čim posegne svaki roditelj, bake i deke, tetke, stričevi… One su na paklenoj ceni, a sa brojem funkcija njihova vrednost na tržištu raste. Primetila sam mnoge strane i domaće blogerke upravo ovakve njihalice na fotografijama stavljaju u prvi plan. Najgore od svega što blogeri imaju sve veći uticaj na nas, a privlače nas njihove prelepo montirane fotografije i nekako preteran prikaz savršenog života (nadajmo se da i to nije izmontirano). MEĐUTIM, “Ne, ni slučajno.” Reče naš fizijatar. Nema razvoja, nema stimulacije, nema truda, nema jačanja i nema socijalnog kontakta. “Umrtvili” ste vašu bebu stavljajući je u udobnost njihalice koja ne tera bebu na pokrete i trud. Još ako ste bebu “posadili” pred TV, eto medveđe usluge. Samo kome je ona potrebna?!
Mobilni telefon, tablet, ekran uopšte… o tome sam pisala u jednom od ranijih postova. I iz mog iskustva, čak i kada mi je bilo najteže, kada nisam imala nikog da mi pomogne, kada je glasno plakao zbog nicanja zubića, a ja u poodmakloj trudnoći, nije mi palo na pamet da mu uključim TV. Suprotno tome, puštala sam mu dečije pesme i preporučujem Radio S kids koji on i sada voli. Emituju se stare dobre dečije pesme za sva vremena, koje je otpevao Manda, Dragan Laković, Branko Kockica, itd.
Danas, sa 15 meseci, najviše volimo…
Lopta je i dalje vrlo privlačna, ali ne duže od 2 do 3 minuta. Mekani konstruktori za građenje služe da mama pravi sklekove pokušavajući da ih dohvati ispod kreveta, umetaljkama smo skinuli sve lepljive delove zubima mmmmm, i više nije interesantna. Ali zato imamo autiće svih vrsta. Veliki, mali, sa navojem, sa tri i četiri točka, traktori i kamioni… Najbolji je ovaj što svira, pa još može i da sedne na njega. Kad smo na dvorištu, favorit su kamenčići i zemlja. Kamenčiće sakuplja i krišom unosi u kuću, a zemlju rovari, dodiruje i masira njome dlanove. Postoji i jedna velika zvečka koja ima štap, dole veliku kotrljajuću kuglu, pa može da se gura. Nasmeje se ponekoj plišanoj igrački, naročito ako liči na našeg mačka… i… to bi bilo to.
Pre nekoliko dana obe šake bile su pune kamenčića, koji su se ubrzo rasuli po sobi. Što sam uspela da sakupim, izbacila sam. Mislila sam da sam sakupila sve. A onda, ujutro, primetim malog pužići sa kućicom kako puzi niz krevet… Peh mame ili sina…? 🙂
Preporuka…
Kada deci birate igračku, zapitajte se koje benefite ima vaše dete od iste, a NE koje benefita imate vi. Teško jeste, razumem, roditelj sam. Ali linija manjeg otpora je mnogo opasnija i mnogi roditelji lako posegnu za “olakšicama” od ovih najjeftinijih koje svi imamo u svojoj kući, pa sve do najskupljih za koje dajete visoku cenu iz najbolje namere, a iz neznanja usporavate razvoj vašeg deteta.
