Month: June 2020

 2,987 total views,  6 views today

Šta nam dokazuje Državni ispit, ko nas proverava i zašto?

Svima nama koji smo s ovim davno završili, sad Državni ispit deluje smešno. Ali prisetimo se malo koliko je tada bilo strasno izaći pred nepoznatu grupu dece, i pričati svoju priču koja može biti interesantna njima ali i ne mora. Možda je najvažnije da bude interesantna toj komisiji. Tužno, ali istinito…

Ja sam neko kome su potrebni posebni uslovi za učenje: tišina, dobra svetlost, minimum dve boje olovke, prazan prostor za pisanje, čaša vode i naravno BEZ mobilnog telefona.
Zapisujem i preformulišem rečenice onako kako su meni lako pamtljive, a da ipak lepo zvuče. Nabrajam, crtam, podvlačim i beležim bojama.
Ili ću naučiti kako treba, ili neću ni počinjati.
Sedenje traje dok ne utrnem. Ustanem, proteglim se, nastavim da ponavljam naučeno šapatom, a zatim ponovo sednem.

Tema: “Pravimo zimnicu” -Metodika upoznavanja okoline.

Ovo je TURŠIJA, složimo se mentorka i ja i prionemo na posao.
Spakujem ja u kofer pola pijace (nekoliko glavica kupusa, paprike, paradajza, karfiola…) i prateću opremu (plastični nozići, gumene rukavice, plastične teglice…). Spakujem sebe i svojih 10kg trudnoće, ceger, veliki poster na kojem su motivi špajza. Spakujem znanje, samouverenost. Ne dam tremi da me pokosi. “Ovo je samo još jedan ispit” kažem sebi, i pođem.

Ulazim u sobu koja je vrlo mala i nikako u skladu sa brojnim stanjem dece. Tužna slika vrtića u našoj državi. Osim toga, na sredini sobe se nalazi debeli zidani stub koji zaklanja vid. Ali deca su predivna. Prilaze. Razgovaraju sa mnom. Pokazuju mi šta sve znaju. Delim deci nalepnice povrća, oni ih lepkaju oduševljeno. Imenuju. Razvrstavaju. Sve znaju…

Nakon aktivnosti idemo u sobu u kojoj nas čeka komisija. Čekali smo skoro sat vremena (čitavu večnost) da izvećaju pred vratima. Konačno nas pozivaju, a mi kao pred streljanje… Predstavljaju nam se tri žene. Dve mlađe (plava i crnka) i jedna starija. Nisam ih naročito opazila prilikom polaganja. Ali sada jesam. Zapamtila sam da je crnka profesorka metodike, ali ne i na kom fakultetu. Zapamtila sam i druge dve i prvo što sam pomislila je: “Kako je moguće da ni jedna žena u komisiji nije vaspitačica?”

Da li je iko kompetentniji od vaspitača koji svakodnevno provodi vreme sa grupom dece da komentariše rad i snalaženje drugog vaspitača?

Pročitajte i Godine uzleta (ili pad kao sa kruške)

Položila ili pala???

“Devetoro je položilo aktivnost i nažalost, dve su pale, a to su…” I pročita moje ime. Hmm… Počinju diskusiju sa koleginicom do mene. “Sve je bilo ok, ideja je bila dobra, ali znate, odgurnuli ste dete.”

Više nisam slušala. Pokušala sam da zarovarim u svoje oskudno sećanje skocentrisano za danas samo na aktivnost i polaganje zakona, a obasuto tremom.

“Šta si uradila, misli, misli!!!!!! Jesi li svu decu saslušala i uvažila? Jesi li i ti nekog odgurnula, jesi li odbacila neko dete? Da li je bilo negacije? Jesi li zvučala grubo?” Ali ne ide. Ne mogu da se setim gde je greška i šta su mi to toliko zamerili. Udahnem duboko i čekam da pređu na mene. Nervoza i bubnjanje u glavi mi ne daju mira. Teško je ostati pribran i čekati. I konačno komentar stiže od starije gospođe upućen meni:

“Vi ste jako dominantni.” I potpuno me je razoružala ovim komentarom. “Kako to mislite?”
“U jednom trenutku ste rekli ‘ne čujem vas’ kada su vam u glas odgovorili. Ali ne treba vi njih da čujete. Oni treba da čuju jedni druge. Znate, deca uče jedna od drugih.”

“Čekajte, vi ste mene zato oborili?” Tek sad mi ništa nije jasno…
“Pa i zato i, znate, uvod vam je bio malo duži i čemu ta skrivalica na početku. Odakle ste vi? Vidite da oni sve znaju, ova su vam deca jako pametna, oni su vas progutali…”

“Pa jeste li vi čuli da su oni meni rekli da je pasulj zelene boje i da nisu znali šta je karfiol kad sam im pokazala pravu biljku? Čuli ste, verovatno i moj odgovor kako su u pravu, jer je stabljika pasulja zaista zelene boje. Ustvari sam se snašla…”

I nastavim ja tu priču kako ja radim u seoskom okruženju i kako deca jesu različita ali se ne može reći da su ova ili ona pametnija.

I kako da ne zastanem ako mi dete (ili više njih) da pogrešan odgovor. Valjda sam tu da ih naučim. Nisam ja dečiji animator.

Na izlazu iz sobe, jedna devojka me pita da li znam ko je ta žena iz komisije i kako se ona nikad ne bi usudila da s njom uđe u raspravu. A ja bih opet učinila isto. Nije u pitanju rasprava. Samo branim svoju profesiju. Kakav je to odgovor: “Deca su pametnija ovde ili onde.” Od strane osobe koja je određena da komentariše i ocenjuje rad vaspitača.

Crnka mi je samo rekla da bih kod nje položila sa šesticom.

Jako sam ljuta položila pravni deo i dovezla se kući. Puna utisaka.

Kao studenti smo već ocenjeni. I to šest puta iz šest različitih metodika. Metodike smo polagali na fakultetu posle odslušanih predavanja i vežbi profesora.

Državni ispit polažemo nakon ličnog iskustva stečenog u vrtiću i uviđanja načina funkcionisanja dece i vaspitača u grupi. Nije isto biti vaspitač posle završenih studija i odslušanih predavanja i posle godina (jedne ili više) iskustva. Nosimo različita iskustva i različite utiske…

Razlika između dece sa sela i dece iz grada:

Ima razlike, i lista bi mogla biti i duža, ali ovo je moja predstava:
Deca sa sela su snalažljiva, fizički spretnija i okretnija. U velikom broju slučajeva je tako;
Deca iz grada su (možda) načitanija, imaju više igračka, više su okružena odraslima, (još uvek) više gledaju televiziju;
Deca iz sela imaju više iskustava iz ličnog okruženja, deca iz grada do nekih iskustava dolaze samo listajući slikovnice.
Deca iz sela znaju više o baštovanstvu i domaćim životinjama, deca iz grada znaju više o saobraćaju i semaforima.

I tako u nedogled. I sve zavisi šta je kom detetu u vidokrugu. Ali da su jedni pametniji od drugih, nikako se ne bih složila. Uostalom, temu za polaganje biraju vaspitači grupa u kojima se polaže, verovatno zato što im se uklapa u program. Svi imamo svoje ideje. Ali, znam da sam se zaista potrudila i uložila maksimalan trud i napor. Osećala sam se poraženo. Komentari su bili protiv moje ličnosti, protiv moje procene grupe i protiv mog načina rada. Očekivali su nešto inovativno. I baš tu reč su i upotrebili. Inovativan način pripreme zimnice koja se sprema na isti način sto godina.

Sve mi je ostalo nedorečeno. I ako opet sagledam tu svoju aktivnost, ne znam šta bih tačno promenila i šta su tačno očekivali. Možda sam trebala da ih pitam kako bi oni to uradili. Ali nisam. Inovativno sam prihvatila da budem oborena, nisam imala drugog izbora.

Polaganje drugi put

Tema je bila dosta naporna za mene u devetom mesecu trudnoće, ali ja sam je prihvatila. U nadi da ću ponovo videti bar jednu od tri gracije koje su me prošli put tako omalovažile. I da, mlada crnka je bila tu. Moja pisana priprema je bila dobra, kao i prošli put. Ali ako mene pitate, ja bih sebe oborila. Preko trideset kutija raznih dimenzija su bile moje sredstvo za rad na temu “Igramo se kutijama” sa mlađom grupom. Bilo je kutija u koje je moglo da sedne dvoje dece, i bilo je onih koje su bile taman za komad nakita. Uvod je bio odličan, iznenađujuć, iz jedne se vadi druga, pa u drugoj stoje dve, pa tako redom. I sa ovim manjim počinjemo dobacivanje. Tako je nastao pravi mali haos koji sam dozvolila. “Hteli ste, gledajte.” I pustim ja njih da oni vode. Deca su u neke kutije ulazila, kroz neke se provlačila, umalo da nastane konflikt, ali sprečila sam dodajući još kutija. Posle smo izašli na hodnik i pravili voz, pa smo pevali Ivin voz (vrlo inovativno). Pomalo su bili uzmuvani, ali cilj je bio “igra”. I da sam mogla, polagala bih u sali za fizičko koja je tada bila zauzeta i vaspitačica mi nije baš preporučivala (pretpostavljajući da će se rastrčati svuda). Ne zna ona da ja baš to i želim..

Kutije sam nabavila samo zahvaljujući tome što mi sestra radi u prodavnici, inače ne bih, jer oni to smatraju otpadom, koji šalju na reciklažu za novac. Dobijem svega desetak (jer sam temu dobila dva dana pred polaganje) Iz jedne seoske firme još desetak, i iz firme u kojoj radi moj muž ostatak.

Da bih uspela da ih stavim u gepek, morala sam da ih spljoštim i lepim. Krenula sam dva sata Ranije, ali Toga dana ( i samo toga dana, te zime), napadao je strašan sneg. I jedva sam stigla na vreme. Što je moju nervozu dodatno povećalo.

Ali u devetom mesecu trudnoće, ispit me je najmanje zanimao. Neka bude bilo kako. I ako prođem ili ako ne prođem, rešila sam da ćutim da se ne nerviram kao prethodni put.

“Jedna osoba je, nažalost, pala.” (Volim to njihovo NAŽALOST). Ta osoba je plakala već posle same aktivnosti. Komentari njenih koleginica koje su takođe tu zbog polaganje (i nekoliko njih se lično poznaju) bio je: “Jadna, ona koja ima najviše smisla i mašte od svih nas… baš mi je žao, imala je jako dobru ideju…”
Deca (predškolci) je nisu slušala. Dok je pokušavala da im dočara aktivnost, oni su joj prilazili i otimali sredstva (ginjol lutke). Glasovno su je nadjačala. Čupkali su joj kecelju koja je bila jako interesantna. Aktivnost je počela frontalno, ali deca su klečala na podu. Ona je krivila vaspitačice jer smatra da nisu pripremile decu na njen dolazak. Teško mi je da komentarišem jer ne znam više detalje.
Ali ću samo reći da smatram da ne bi trebalo da zameraju to što tokom aktivnosti, deca sede na stolicama u polukrugu, jer mi, koji polažemo, ne poznajemo grupu. Naravno da na takav način gotovo niko više ne radi. Ali sedenje će ih držati bolje koncentrisane na aktivnost i na red.

Komentar upućen meni: Poznata crnka je rekla: “Sad je bilo mnogo bolje” Slegnula sam ramenima. Mislim: “Kako vi kažete.” Ali ne govorim.

Ko može da oceni rad vaspitača na osnovu 10 minuta pogledane aktivnosti? Vaspitači rade i gro drugih i važnijih stvari. Ali neko je odredio da u ovih 10 minuta može da se oceni svako od nas; da se oceni 6 – 8 sati jednog radnog dana…

Sve u svemu, otišla sam na polaganje kao vaspitač i vratila se kući kao vaspitač (i prvi i drugi put). Nisam naučila ništa novo, a po njihovom sudu, nisam ništa posebno ni pokazala.

Bila je to za mene samo jedna obaveza koju sam silno želela da rešim pre dolaska bebe i uspela sam. Na žalost, za mene, a i za mnoge druge to je jedini cilj ovog polaganja. Položiti, pregurati i nastaviti dalje. A na najveću žalost mog novčanika, ja sam do tog cilja došla tek drugi put.