Da li organizujete ove priredbe za dame? Da li vam to predstavlja zadovoljstvo i volite ovakve svečanosti, ili vas opterećuju iz godine u godinu? I kako sebe na kraju ocenite kao domaćicu?
Ove godine planiram da organizujem prvu osmomartovsku priredbu samostalno, jer radim sama. Imam sjajnu ekipu za rad (decu) i očekujem da sve bude savršeno…
U razgovoru sa koleginicama, baš na tu temu, prodiskutovele smo i o osećanjima dece tokom pripreme priredbe. Zapitala sam se: DA LI JE PRIPREMA PRIREDBE ZA DECU STRES? Da li uopšte žele da budu učesnici? I čije su to ambicije: vaspitača ili roditelja?
Prvu ‘priredbu’ sam organizovala sa koleginicom u jaslicama. Pripremile smo dva plesa sa mamama, sasvim spontana, uz pesme koje smo mi odabrale, i bilo je slatko…
Druga priredba je bila organizovana u saradnji sa koleginicom u dvojezičnoj grupi dece mešovitog uzrasta (3-5 god) gde su deca naučila tri, četiri recitacije na srpskom i isto toliko na mađarskom. Recitovala su i pevala uz pokret, i sve su radila zajednički. Na kraju priredbe priredile smo jedno sjajno iznenađenje za mame, kao i malu radionicu na kojoj su odradili zajednički rad. Delovalo je kao da su jako uživali. Svi! Mame su posebno bile raspamećene kad su čule svoju dečicu da recituju i pevaju na mađarskom.
Nakon priredbe organizovale smo malu radionicu kao i izvlačenje vaučera iz šešira. (Ove dve sjajne ideje možete pogledati na intagramu ili na facebooku)
Ovogodišnja priredba koju nameravam da organizujem treba da mi pokaže da li će ovo sada, za predškolce zaista biti stres?
Kao i uvek, i ovaj put osvrnuću se na svoje detinjstvo…
Priredbe su se pravile za razne svečanosti: 8.mart, Novogodišnja, završna svečanost za osmake, prijem prvaka…. Udruživale su se učiteljice i nastavnice i pravile epske priredbe u seoskom bioskopu koji je primao bar 200 ljudi. Nekoliko puta godišnje. Nekoliko puta sam bila učesnik skeča, bila sam učenisnica u plesnim grupama, imala sam svoj odlomak neke dugačke recitacije i svaki put sam bila u horu, a u srednjoj školi, sa drugarom, vodila sam program na maturi. Moram priznati da nikada nisam odbila učešće (mada se ne sećam da sam imala izbora). Verovala sam da treba da budem tamo gde me drugi (odrasli) vide, bez vređanja (ako je to neko mesto za koje smatram da je moglo i bolje), ali i bez rastućeg ega (ako je to neka sjajna pozicija). Sve dok nisam poželela da budem upravo tamo gde vidim samu sebe. Tada bih počela istinski da radim na svom napretku. Ako je hor, e pa želim da naučim i da sviram, ako je deo recitacije, pokazaću da mogu da naučim celu. Ako je likovni konkurs, pobediću!
Moram priznati da sam i pored dosta uloga ostala veliki tremaroš. Svaki put se istinski trudim da je sakrijem, ali onda krv prostruji mojim venama, odaju me crvene fleke na vratu, kao neki medicinski nedostatak ili fenomen koji ne umem da objasnim, a svako ko me poznaje rekao bi: “Ti?”
Ali “DA, ja!”
I sada kada posmatram mog Relju od 11 meseci koji se zarumeni, postidi, pokušava da se sakrije ručicama kad mu se obrate nepoznati, pomislim: “Ovo sam mala JA.” Iako sam prihvatala javne nastupe, uvek sam se plašila. Ponekad mi se suše usta i veže mi se grlo, ali se ne predajem tremi. Ambicija da dođem do cilja nekako nadvlada strah i svaki put kažem sebi: Bravo!
Na priredbi koju ću organizovati, imaću veću tremu nego deca. Ali ću pokazati samouverenost i sopstvenu želju da na priredbi svi zablistaju, pa i ja sa njima i zbog njih. To je ono što žele da vide, da osete… Energija grupe neretko zavisi od energije vaspitača. Mi to možemo! Vi to možete!
Pogledajte kakve sam pozivnice osmislila…
Ovo su naši poklončići za mame…
Sjajan savjet, zaista pomaže kada netko pojasni ove zahtjevnije teme!
Hvala na komentaru… Uvek se trudim da se prisetim malo i svog detinjstva… 🙂