Svetski Dan Autizma je 02. april. Smatram da za jednog vaspitača o ovom stanju znam dosta, ali i premalo, jer svaka osoba sa autizmom priča svoju posebnu priču. Dok sam bila student, u okviru predmeta “Inkluzivno obrazovanje” istraživala sam o autizmu. Razgovarala sam sa učiteljicom i defektlogom jednog deteta, ali i sa porodicom koja je dete sa autizmom prihvatila kod sebe.
Želim da vam predstavim svoj rad na koji sam neizmerno ponosna i prenosim ga u celost. Zbog zaštite podataka, cenzurisala sam sva imena…
Seminarski rad iz predmeta: I n k l u z i j a
Tema: “Autistični spektar – dete”
U Novom Sadu 2015.
Uvod
Upisujući ovu školu, naša interesovanja se svakako poklapaju u smislu vaspitanja, obrazovanja, ali i u smislu poštovanja dečijih prava i slobode. Ono što očekujemo od inkluzije usko je povezano upravo za jednakost prava sve dece u pogledu socijalizacije, ali i uspeha.
Nama, kao budućim vaspitačima potrebna je edukacija za pravilno sprovođenje inkluzije kao sistema kroz vaspitno-obrazovnu ustanovu:
- koja će nam omogućiti da odgovorno i vešto vodimo svako dete kroz program (bez obzira o kojem programu je reč),
- koja će nam pružiti vodič za pravilan, raznovrsan i brižljiv odabir jedinice sadržaja i
- naučiti nas širokom spektru igara i aktivnostima koje možemo da sprovodimo u radu neisključivanjem ni jednog deteta.
I mada je izvesno da se sretnemo sa brojnim nepravilnostima i nezadovoljnim ljudima, od istraživanja očekujemo da čujemo što više pozitivnih strana inkluzije, jer duboko verujemo da su deca sa smetnjama u razvoju ta kojima inkluzija može da pruži veliki boljitak u socijalnom i duhovnom smislu, ali i da razvije njihove postojeće potencijale. Uz pravilan rad i zalaganje vaspitači koji pomažu deci sa smetnjama u razvoju za uzvarat mogu da dobiju ogromnu ljubav i zahvalnost koji nemaju cenu.
Prema našim dosadašnjim iskustvima, autizam se pokazao kao velika nepoznanica sve do prvih susreta sa osobama kojima je autizam dijagnostikovan. Ono što je prvo uočljivo kod te dece jeste njihova slaba ili nikakva socijalna interakcija, teško izgovaranje reči ili nepostojanje moći govora uopšte, niz raznih neartikulisanih pokreta i često prisutan nedostatak kontakta očima.
Tema našeg istraživanja je autizam, uključivanje dece sa autizmom u škole/vrtiće putem inkluzije i saznanje o tome da li je inkluzija ovoj deci pomogla ili ipak nije.
Škola i njen značaj za jednog dečaka
Na samom početku rada, predstavljam dečaka:
Dečak o kojem pišem (u daljem tekstu D), rođen je 1.januara 2008. posle šestomesečne trudnoće njegove majke. Istog trena je odbačen od strane roditelja i njegov dalji život, od trenutka kada su lekari procenili da može da bude otpušten iz bolnice, nastavlja se u Zvečanskoj (u Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine). Otac ga je posećivao povremeno dok je živeo u domu, ali prema našim informacijama, dolazio je vrlo retko. Ima braću i sestre koji ne znaju da on postoji. U januaru 2011. smešten je u Hraniteljsku porodicu u kojoj je i danas. Posle kraćeg vremena, u toj porodici kod njega je uočen prvi osmeh i poneka suza što je ukazivalo na postojanje emocija – bilo kakvih. Takođe u toj porodici pravi svoje prve korake (u šta su svi sumnjali) i konačno prestaje da jede kašaste obroke. Zbog iznenađujućeg i neočekivanog napretka u kratkom vremenskom periodu, porodica konstatuje da ustanova u kojoj je ranije boravio nije imala dovoljno sluha za njegove potrebe, a sredina kao takva, za njega je bila potpuno nepodsticajna.
Prema poslednjem specijalističkom izveštaju, D-ova dijagnoza je sledeća:
- Retardatio mentalis profunda F 73
- Systema nervosum centrale ad diagnosticam abnormale R 90
- Izrazito snižena intelektualna sposobnost u kategoriji teške mentalne retardacije (IQ je niži od 35)
Jedina terapija koja je propisana i koja se primenjuje jeste: Logopedsko – defektološki tretman i upotreba Eftil sirupa. Na pomenutom izveštaju, kao terapija prepisan mu je i Rivotrin po potrebi (koji mu hraniteljica nikad nije dala iz straha da će ga previše umiriti).
Porodica, kod koje je D, se nikada ranije nije susrela sa sličnim osobama/decom, niti je sa istim ikada bila u neposrednom kontaktu. Sve što je preostalo hraniteljima jeste to da se potrudi da zadovolji potrebe dečaka na što kvalitetniji način očekujući podršku pre svega javnih ustanova (Centra za socijalni rad,…). Dodatna edukacija i seminari hraniteljici su puno pomogli, iako su oni bili globalni, odnosili su se uopšte na odnos porodica sa decom sa smetnjama u razvoju i na njihove zadatke. O pravima takvih porodica bilo je vrlo malo reči, a podrška je isključivo finansijska. Hraniteljica se „u hodu“ upoznavala sa svim pojedinostima kada je reč o inkluziji i ubrzo je naišla na zatvorena vrata.
Naime, kada su svi nadležni dali „zeleno svetlo“ za D-ov polazak u vrtić, vaspitači su se usprotivili pod izgovorom da oni to ne mogu. Na zahtev vaspitača, hraniteljica je sa njim boravila nekoliko dana po nekoliko sati u vrtiću u vidu pružanja podrške i pomoći vaspitaču, ali vaspitač nije pokazao dovoljno volje i veština da D-a uvrsti u grupu, kao i da sprovodi dodatne aktivnosti sa njim. Samim tim, hraniteljica gleda na inkluziju kao na jedan loše organizovan i loše sproveden sistem, mrtvo slovo na papiru i dodatni teret onima koji inkluziju treba da sprovedu u delo. Znajući šta podrazumeva inkluzija i verujući da zahvaljujući inkluziji D ima pravo na obrazovanje, uputila je pozive raznim stručnjacima iz Centra za socijalni rad, D staratelju, pa čak i Ministarstvu prosvete, ali uzalud. Te godine, D nije primljen u vrtić.
Ipak, nakon sve jačeg insistiranja hraniteljice i pojavom nekolicine roditelja sa istim zahtevima, usledila su obećanja da će sva deca biti uključena u sistem obrazovanja. U januaru 2015.godine, D polazi u 1. razred sa zakašnjenjem od jednog polugodišta. Škola koju i danas pohađa je Specijalna škola za decu ometenu u razvoju. Dečaku je dodeljen lični asistent koji ga svakodnevno vodi u školu, boravi tamo s njim i dovodi ga kući.
Od kako pohađa školu, napretka, kaže, ima, ali vrlo malo. Napredak se ogleda u proširivanju njegovih higijenskih i kulturoloških navika, pa tako danas ne seda za sto da ruča dok ne opere ruke. Kada dođe kući, na zahtev hraniteljice, izuje svoje patike, skine jaknu, okači je na mesto gde inače stoji, i.t.d.
Što se tiče socijalizacije, u njegovom slučaju, reč socijalizacija dobija potpuno novu definiciju. Ako se socijalizacijom smatra bilo kakva interakcija sa ljudima, onda ima napretka. D ne govori, raspoznaje ljude prema ulogama u njegovom životu i prema „broju sati“ koje određena osoba provodi sa njim. U društvu sa vršnjacima ne izražava empatiju, grub je, i igračke su mu potpuno beznačajne pa neće gubiti vreme otimajući se za iste. Ne ispoljava emocije osim što se dosta smeje (često tuđoj nesreći), nema ljubomore, nije agresivan, a suze poteku samo ako mora da izvrši nešto što u tom trenutku ne želi (npr.kad neće da ide na spavanje). Ispoljava prkos i reaguje na visoko-frekventne tonove (n.p.r.najavna špica za Dnevnik). Voli predmete koji svetle, sviraju. Ne jede sam, ne drži pribor za jelo, olovka i papir za njega nemaju nikakvu vrednost.
Zaprepašćena primetnim strahom vaspitača, u čijoj grupi je D trebao da bude, hraniteljica isti karakteriše kao neuspeh, nedostatak želje za napredovanjem i ličnim usavršavanjem u kombinaciji sa vidnom demotivisanošću osobe navedene struke, ali i nedostatak stručne podrške u predškolskim ustanovama. Te, stoga, uverava nas i hrabri svojom pričom, i pričom o D kojeg ne treba sažaljevati, već mu treba pomoći da ispolji svoje potencijale u skladu sa mogućnostima. Tvrdi da je D u svom svetu bezbrižan i srećan. Njegove minimalne potrebe uspeva da zadovolji sa lakoćom samostalno, ali sada i uz pomoć stručnjaka iz škole. Savetuje nas da se ne plašimo da primimo dete sa smetnjama u razvoju u svoju grupu, a pogotovu da ne odbacujemo dete prebacivanjem odgovornosti. Duboko je uverena da se upornošću sve može postići u šta nas uverava kroz svoj primer.
Kroz razgovor sa učiteljicom i defektologom iz škole dobijam jasniju sliku njegovog napretka kao i značaja ove škole za dete kao što je D. Polaskom u školu, D menja svoje svakodnevno kućno okruženje u kojem je imao maksimalnu slobodu za aktivnosti koje ga interesuju, školskim aktivnostima koje, iako prilagođene njegovim interesovanjima, zahtevaju određene manire. D sa dijagnozom ADHD sindrom nije naviknut, niti uslovljavan na sedenje od 30-45 minuta. Kod kuće je bilo nemoguće nametati mu takve zahteve. Međutim, uz ličnog asistenta koji mu predstavlja neki vid modela, ipak sedi u učionici najduže što može.
Inkluzija, kao programski sistem koji omogućava integraciju dece sa smetnjama u razvoju u tipičan rad i program, prema rečima učiteljice i defektologa, do nekle se pravilno sprovodi, mada je ova Specijalna škola zamišljena kao ustanova koju pohađaju deca raznih dijagnoza od lake mentalne ometenosti pa sve do duboke mentalne retardacije još pre više desetina godina. Kroz senzornu sobu ove škole (koja ne ispunjava baš sve uslove), defektolog, stimulacijom čula i raznim srestvima, opušta D. Ono što dečaku najviše prija je takozvana „kruška“ ljuljaška koja mu svojim karakteristikama ne dopušta fizičku fleksibilnost i tera ga da gleda isključivo ispred sebe. Ljuljanje na njoj tokom tretmana traje 5 – 10 minuta (koliko D najduže izdrži). Ponekad ga sasvim smiri disko-kugla koja reflektuje svetlost na plafon u vidu sitnih sjajnih tačaka. Interesovanje za praćenje te svetlosti traje oko 5 – 8 minuta. Defektolog i učiteljica naglašavaju da po svojim karakteristikama, senzorna soba u ovoj školi, ustvari je psihomotorna soba koja, uz pomoć sredstava, uključuje najviše 2 čula deteta.
Nakon ovakvog tretmana sa defektologom, učiteljica naglašava da je D smireniji i da ispoljava dodatnu koncentraciju i pažnju u radu. Ovaj vid terapije kod njega suzbija negativne oblike ponašanja kao što su bes, ljutnja, hiperaktivnost…
Defektolog za D pravi poligon kojim ga fizički aktivira. Prema njegovim rečima, kod D se nikad ili skoro nikad ne ispolje nikakvi znaci umora, bez obzira koliko poligon zahtevan bio. Opisuje ga kao niz prepreka koje se sastoje od preskakanja, provlačenja, šetanja po švedskoj klupi kojim mu pre svega razvija koordinaciju. Na ovaj način pospešuje se motorika, jačaju se kosti i mišići deteta,a uočava se i neuro-razvojni pomak. Prepreke prelaze zajedno, držeći se za ruke.
D reaguje na glasan govor defektologa, taktilno (potisak ruke), procenjivački. Uživa u izvršavanju ovakvog vida zadatka i u bilo kakvim oblicima fizičke aktivnosti.
U radu sa D uključene su sve metode; od objašnjavanja do ilustrativno – demonstrativnih, na način sprovođenja već opisan. Jasan plan rada ne postoji. Formira ga sam defektolog u skladu sa detetovim potencijalima i mogućnostima i napominje da se svi tretmani rade individualno. Da bi mu zadržao pažnju i koncentraciju, defektolog pribegava različitim motivišućim metodama.
Učiteljica i defektolog se slažu u tvrdnji da u svakom poslu treba biti istrajan, jer samo tako možemo da se približimo cilju. Veruju da je vaspitačima potrebna dodatna edukacija u radu sa decom sa smetnjama u razvoju. Savetuju uključivanje i učešće na skupovima i seminarima organizovanih povodom inkluzije na kojima možemo da produbljujemo naša dosadašnja znanja i razmenjujemo iskustva sa drugim vaspitačima. Takođe savetuju saradnju sa stručnim licima, uključivanje u razna istraživanja, ukoliko postoji mogućnost – zatražiti asistenta koji u velikoj meri može da pomogne.
Učitaljica se trudi da roditelje što više uputi u jedan školski dan svog deteta. Savetuje roditelje na koji način mogu da rade sa decom kod kuće i upućuje ih u to šta sve mogu da postignu u kućnim uslovima. To čini vrlo brižljivo i uzdržano, jer joj nije dozvoljeno da daje bilo kakvu dijagnozu.
Kada je D u pitanju, govori da mu je potrebno dozvoliti da po kući radi sve što nikom od ukućana direktno ne šteti, jer je sve to moguć vid njegove relaksacije i opuštanja. U razgovoru sa nama skreće pažnju na prisutan Pervazivni razvojni poremećaj kod D koji prati nedostatak socijalne interakcije, verbalne i neverbalne komunikacije kao i oskudan, stereotipan, repetitivni repertoar interesovanja i aktivnosti. Kod D se uočavaju opsesivne radnje, škrgutanje zubima, balansiranje predmetima.
Iako je oskudan D fond reči, tek uz učiteljicin glasan govor, razume, shvati da je upućen njemu i izvrši zadatak. Reči koje razume su: Idemo, dođi, daj, donesi, upali svetlo, ugasi svetlo, siđi, popni se, obuj se, na drugu nogu (ako levu patiku obuje na desnu nogu), obuci, skini, baci, na spavanje, ćao, pošalji poljubac.
U odeljenju, u kojem je D, upisano je devetoro različite dece, i svako od njih ima posebne potrebe, pa je prema tome pisan i IOP za svako dete. Sa D se radi prema IOP-u 2 pisan od strane defektologa i psihologa škole. Postoji godišnji plan rada kojeg se relativno pridržava, ali pre svega, učiteljica prati interesovanja dece. Konkretno, D najviše voli predmet „Svet oko nas“, zato što ne voli zatvorene prostore. Tada ga učiteljica navodi da skuplja vesnike trenutnog godišnjeg doba (n.p.r. šišarke), što on rado čini. Uživa u fizičkim aktivnostima sa rekvizitima, voli da baca i šuta loptu, kao i da prebacuje predmete sa jednog mesta na drugi.
Ponekad, kada je dovoljno skocentrisan, prema rečima učiteljice, slažući bockalice, shvati da treba da složi tri u nizu, isto kao ona. Insistira na kucanju na vrata pre ulaska u učionicu što je počeo i kod kuće da radi. D u školi boravi od 8h do 10h svakog radnog dana. U školu dolazi sa ličnim asistentnom s kojim su zadovoljni i hranitelji i osoblje škole. Svakoga jutra zakuca na vrata, skine svoju jaknu, okači je na za to predviđeno mesto i seda u svoju klupu. Prisustvo asistenta je od velike pomoći učiteljici. D prepoznaje funkciju asistenta i u skladu sa tim se i ponaša. Asistent sa D razgovara i sve mu objašnjava rečima i mimikom ne bi li ga naveo na imitiranje. Učiteljica opisuje asistentkinju kao osobu koja je D pre svega zavolela, punu energije, humanu i kao osobu koja se neprestano trudi da pomogne.
Zahvaljujući, pre svega, asistentu, D je tu gde jeste. Svakodnevno se susreće sa stručnim licima i usvaja nova znanja.
Zaključak
Iako inkluzija postoji da bi uključila decu sa smetnjama u razvoju u tipičan plan i program redovne škole (uz IOP), i dalje postoje Specijalne škole prepune đaka. Jedan od takvih primera je ovaj naš. I smatramo da bi obrazovanje, vaspitanje i nega kakvu dobijaju u ovoj specijalnoj školi, u redovnoj školi izostala. Bez dobre organizacije i stručnog tima, deci sa posebnim potrebama kao što je D, u redovnoj školi ne bi bila posvećena tolika pažnja, i vrlo je moguće da bi nastupilo odbacivanje od strane druge dece. S druge strane, ako su upitanju deca sa fizičkim smetnjama u razvoju, smatramo da bi takvo dete u grupi doprinelo razvoju empatije kod druge dece, što u velikoj meri svakako zavisi od vaspitača/učitelja.
Da ne postoje Specijalne škole, da ne postoji inkluzija, mnoga deca bi ostala bez osnovnog obrazovanja. Samim tim, neuključivanjem takve dece u društveni sistem, izostaje socijalizacija, i nastaju mnogi psihološki problemi. Uloga vršnjaka i kod dece sa smetnjama u razvoju je značajna: podstiče razvoj socijalne komponente, izvor su razmene osećanja i bliskosti, ali i pruža osećaj pripadnosti.
Specijalna škola D možda nikada neće naučiti da čita i piše, i možda D nikada neće progovoriti, ali borba dobrih ljudi od kojih on zavisi, kao i njegova priča, ovde, svakako, nije završena.
Moji sagovornici su bili vrlo strpljivi i dali mi brojne informacije. Nadam se da će nekome biti od koristi, kao što su i meni…
