Godine uzleta (ili pad kao sa kruške) u predškolstvu

Priči na ovu temu nema kraja. Ona traje i traje i stalno se govori o novinama.
Kad sam se vratila na posao posle porodiljskog odsustva, nemo sam posmatrala situaciju. Pre porodiljskog prošla sam obuku o Projektnom planiranju i ovo su neke razlike koje sam primetila:

◦ Projekat je tema koja proizilazi od dece, (manje-više) a vaspitač za temu treba da se uhvati i da je razvija sa decom. Teme mogu biti razne: od lavine vulkana, kosmosa i raketa do Putovanja u Tunguziju, Liliputanaca, istraživanje fosila i čudnih vrsta ptica….

◦ Tema može da traje i cele godine ako deci drži pažnju, i da se obrađuje na razne načine. Dakle, nema više: Kruška, jabuka, šljiva ako to decu ne zanima.
◦ Metodike su delimično izbacili (bar ih izbacuju iz svakodnevnog rada) iako se Državni ispiti i dalje polažu po metodikama (a možda i ispiti iz metodika na fakultetu) … Mada deci ništa ne znače, metodike su služile vaspitačima kao orijentir po kom se radi i piše, kao i da se vidi i zna da smo u jednoj temi sa decom prošli i kroz matematiku, i kroz razvoj govora, muzičko, likovno,….

Da deci postavljamo mnogo pitanja, potpitanja i da im gotov odgovor skoro nikad ne dajemo, prostudirala sam još na fakultetu i tako su bile koncipirane i sve metodike (osim fizičkog, naravno). Moja mentorka, koja proslavlja 30 godina staža u vrtiću, radi po istom principu (pitanja i potpitanja), jer su verovatno i nju učili, nekada davno, baš tako.

Zbunjeno sam posmatrala ova dva meseca i sebe i svoj rad i decu – pre svega, kao i njihovo snalaženje, ali informacije mi se tek sada, posle dva meseca sedenja kod kuće, polako sležu.

Centri interesovanja umesto kutkovi, konstruktori, a ne kocke, ritam, a nikako režim dana….? Rekla bih da se neko poigrao rečima da bi vaspitačima zagorčao život. Ovo opet deci ništa ne znači.

A šta deci znači?

Mala deca vole da budu velika. Drugim rečima, vole da rade ono što rade odrasli. Deca vole da umešaju prstiće, pomognu, nauče i ponosna su kada nešto urade kao što rade “veliki”. Oduševila sam se činjenicom da deca sebi sama u našem vrtiću spremaju doručak. To je novina koja me je dočekala po povratku. I to je sjajno. Treba im omogućiti što veću samostalnost ukoliko to uslovi dozvoljavaju. Zato je u vrtiću sve podređeno deci i njihovim fizičkim mogućnostima: male stolice, kupatila, niski panoi, ormarići, igračke na dohvat ruke, a u sobama njihovih ruku delo.
I ovo je lekcija sa fakulteta, a ne sa seminara i iz zakona i pravilnika.

Kada govorimo o sitnim problemima i čavkama među decom, i to ih treba naučiti sama da rešavaju. Mogu da donose i neke sitne odluke. Ali, čini se da smo, kada su u pitanju dečije odluke, mi, vaspitači, upali u veliku zamku.

Nove osnove programa i kako su ga razumeli neki vaspitači

Primer br. 1:
Mama: “Vaspitačice, imamo problem, Marko (5,5) ne želi da drži olovku, dok njegov brat (blizanac) prihvata rado vežbe grafomotorike. Malo smo zabrinuti? Šta da radimo?”
Vaspitačica: “Ako on to ne želi, jednostavno ne mora. Tako se radi po novom. Radiće nešto drugo.”

Ovo mi je ispričala baš ta zabrinuta mama. I dodala: “Ne znam šta da radim. Razmišljala sam da pronađem privatno vaspitačicu da s njim radi na tome.”

Mene je ovo prilično uvredilo. A sve je poteklo od neadekvatnog odgovora vaspitačice. Ispostavilo se da mi u vrtiću ništa s decom ne radimo, jer deca PO NOVIM OSNOVAMA PROGRAMA ništa ne moraju.

Ako je odluka deteta da ceo dan ne uđe u sobu i sedi pored svog ormana, treba li da ga ostavimo tamo?

Ne, ne treba! Treba da pokušamo da ga ubedimo da uđe u sobu. A za to da iskoristimo naše veštine i naše znanje. Trebala je da odgovori: “Ne brinite, poradićemo na tome.” I da zaista pokuša da pronađe način da pomogne detetu da zavoli pisanje ili držanje olovke.

Odjednom, kao da smo postali zabrinuti kada deca znaju i više nego što je u skladu sa njihovim uzrastom; Kada uče; Kada se s njima radi. Jer, zaboga, u kakvu će on to ličnost izrasti?!

U zrelu, odgovornu i svestranu. I neće mu se glavica usijati ako nauči napamet dve strofe pesme J.J.Zmaja jer je to opšta kultura (pri tom vodeći računa na način na koji se to radi). I super je ako nauči da čita pre škole. U školi će utvrditi gradivo i biti ponosan na svoje znanje i postignuće. Biće srećan što može da pomogne drugaru iz klupe. (Pri tom ne treba očekivati od vaspitača da ga tome uči, naravno). Super je i ako ne nauči slova, jer to može da znači da je njega interesovanje vuklo na neku drugu, (ništa manje) vrednu stranu.

Ali neće biti srećan ako ga mi učimo da ništa ne mora i da se pred njim nalazi gomila izbora, a kada dospe u odraslu dob, shvati će da je život satkan od gomile sitnih rokova kojih je bolje pridržavati se, inače će, taj isti život da ga proguta. Pa još ako se opredeli za profesiju u koju su prste umešali neznalice “jer im se može”, osećaće se izgubljeno i nemoćno.

Primer br. 2:
Mama i tata predškolca pričaju: “Vaspitačica nam za vreme izolacije uredno šalje zadatke i sad već imamo čitav niz radova. Hajde da ti pokažemo neke… Ideje su joj stvarno super, samo nam nije jasno kako je moguće da za vreme ova dva meseca korone imamo više radova nego za ukupno dve godine koje je proveo kod te vaspitačice? Pitali smo je i ranije zašto nema radova našeg deteta na panou NIKAD. A ona nam uvek odgovori kako on ne voli to da radi, ali radi nešto drugo. I kako ćemo dokaz videti na fotografijama. Ali nikad nismo videli fotografije….”

Još jedno projektno planiranje, samo UPS! Čije je ta tema, ustvari, interesovanje? I kako je moguće da se nikad ne vidi produkt određenog deteta? Zašto se to uopšte dozvolilo?

Ako ne voli likovno (ni crtanje, ni bojenje, seckanje, lepkanje, oslikavanje,…. što je skoro neverovatno) vaspitačica se držala one većine koja voli, a ostalima dala da se slobodno igraju. I roditelji mi još kažu kako njihovo dete otvoreno kaže: “Ja to ne moram, rekla mi je vaspitačica. Ako mi se ne sviđa da to radim, mogu da se igram.”

Slažem se s jednom činjenicom: ovo dete je u igri pronašlo nešto što je njemu zabavno. Samo opet smo detetu dali izbor i u taj izbor ubacili “ne moraš”, a igri možda nijr dat dovoljan značaj . I opet se pitam, dokle će stiči to “ne moraš”? Do prvog školskog časa? Šta ćemo onda? Prozivati vaspitače kako ništa nisu radili sa decom.

Neki zaista i nisu. Jer ni mi “ne moramo”. Ko zna šta se dešava iza zatvorenih vrata naše sobe. Mi i deca. Pa čemu onda uopšte seminari, zakoni i sve te stvari koje smo već prošli tokom školovanja? A da. Moramo! Ipak se mora.

Koliko se u životu nesvesno “namoramo”

Na spisak stvari koje moram da obavim u toku danu bacim oko još uz jutarnju kafu. Ako nemam zapisano, udubim se pošteno u misli. Moram ustati u 6h da bih do 7h bila na poslu. Decu moram dočekati u pola 8h, moram pisati dnevnik odmah posle prozivke i jutarnjeg okupljanja, bar u kratkim crtama, i moram pošteno odraditi svoj dan i zaraditi svoju platu. Moram da mislim i o ručku i o mom malom sinu koji me čeka. Moram da smislim aktivnosti za “naše vreme”, da operem sudove, veš, poširim, složim, platim račune, obavim prodavnicu i sve što mora i svako od nas.

Kolektiv kao upravljač našim životima

Potrebno je pristupiti detetu kao individui, u redu. Mi smo dobili zadatak da sa pojedinom decom po nešto radimo individualno, onda kada uvidimo da je detetu potreban takav pristup. To mogu biti razni segmenti razvoja: Od podsticanja ili vežbanja glasa “R”, do vežbanja koluta unazad, i ispravljanja fizičkih nedostataka (npr: ravni tabani)

Međutim, vaspitač je jedan (dvoje), a dece i po trideset u grupi. Nekada grupa bude takva da se zaista možemo, bez priblema, posvetiti svakom detetu posebno.

Ipak, nezaboravimo da osnovu vrtićkih dana čini kolekitv u koji treba da se uklopi individua, jer obrnuto je skoro nemoguće. I džaba mi pišemo beleške o jednom detetu kad vaspitači odlično znaju ko s kim dobro funkcioniše, a koja kombinacija nikako nije dobra (Znate ono: Pera, Mika i Janko su zlatni dečaci, ali kad se udruže, prevrnu mi sobu naopačke). Jedno dete može da ima izuzetno snažan uticaj na drugo dete (dobar ili loš).

Dete se uči od ranog detinjstva da funkcioniše u jednoj zajednici. Ono najpre “upada” u život sopstvenih roditelja, nakon godina prilagođavanja roditelja, dođe trenutak kada dete mora da se prilagodi porodici i okruženju u kojem živi i raste. Zatim, na red dolazi šira porodica, vrtić, školski kolektiv…. poslovni kolektiv. I zauvek neki kolektiv.

Stare osnove programa ili ličnost vaspitača

Skoro sam čitala post gde se pisalo o Starom programu i dat je primer kako deca sve moraju, svi sve rade, i imaju rok za to. Vapsitačica viče “požuri, najsporiji si… Vidi kako Ana, pametnica mala…” “Crvena krava? Gde si ti to video?” “Opet si se pogrešno obuo! Nikad nećeš naučiti koja je leva, a koja desna strana”….

E tu bih se zaustavila…

Da li ovo liči na zakonom propisan program? Ili se ipak radi o ličnosti vaspitača? I koji to zakon može da promeni OVAKVO obraćanje vaspitača, ako vaspitač sam ne uviđa svoju grešku i ne radi na sebi? Pa, ni jedan…

Postoje vaspitači koji rade likovne radove umesto dece da bi pred roditeljima izgledali odlično (i to uvek upali), koji koriste bojanke za kolaž, umesto da zadaju deci da nacrtaju sama, koja sama prave kalendare dečijih rođendana i postavljaju ih u sobu krišom dok deca spavaju, pa se oni kao iznenade, a pojma nemaju šta je to i koji uporno kače produkte svoga rada umesto dečijih…

Ovo je sasvim druga krajnost u kojoj vaspitači ispoljavaju sopstvenu kreativnost i rade ono što od njih niko nije tražio.

Ova vrsta vaspitača se zaista naradi. Roditelji budu oduševljeni. Hvale vaspitačicu. Sve je tako uredno, besprekorno, maštovito. Deca okupirana, a vaspitačica po ceo dan zauzeta jer se bavi decom…

I onda se ljutimo kada nas javno ne poštuju. To poštovanje moramo da zaslužimo. I to svako za sebe. Poštovanje dece, roditelja i celog društva zavisi od nas samih. Jer ako nastavimo da tumačimo Nove osnove programa KO KAKO MISLI I ŽELI i dozvolimo da nas linčuju sve zbog toga, u zaštitu nam neće stati ni onaj ko ga je propisao…

Branimo našu profesiju ispravnim postupcima. Radimo na sebi. Prisetimo se beleški sa fakulteta, posećujmo vredne seminare, ali i sami se edukujmo i čitajmo. Kritički pristupajmo svakoj rečenoj i napisanoj reči. Obratimo pažnju na svoj rad i na svoju grupu i ne zaboravimo, mi smo samo ljudi koji grešimo. Uvidimo te greške, popravimo šta se može popraviti… To je ono što mi možemo…