Inkluzija u obrazovnom sistemu i u društvu

Šta je inkluzija? Da li smo dovoljno edukovani i pripremljeni kao društvo? Da li je pravilno primenjena u našem školskom sistemu? I kako na nju gledaju prosvetni radnici, a kako roditelji?

---

INKLUZIJA je uključivanje dece sa smetnjama u razvoju u redovan vaspitno-obrazovni sistem. Njen krajnji ishod je osamostaljivanje i dostojanstven život osobe sa invaliditetom. Inkluzija govori o stepenu civilizovanosti društva, tj. Poštovanju ljudskih prava koja se odnose na sve članove društva.

Osim decom sa smetnjama u ravoju (u daljem tekstu deca sa s.u r.), inkluzija se bavi i nadarenom decom o kojoj će biti reči u nekom od narednih tekstova.

Inkluzija je iznenadno uvedena u škole i vrtiće pre desetak godina. Ona je možda i bila najavljivana, ali prema rečima kolega koji su tada radili u v.o. ustanovama, zatekla ih je njena pojava.

Teorija -skoro savršena, a u praksi škripi

Žale se prosvetni radnici bez obzira na edukacije koje su sprovedene. Bune se roditelji i dece koja imaju smetnje ali i roditelji dece tipičnog razvoja. Kako je tom detetu sa razvojnim poteškoćama, samo ono zna.

Nedostaje još stručnog kadra, ljudstva, finansijska potpora za potencijalno opremanje sobe ili adaptacije prostora. I na kraju, često izostaju i rezultati. Osim što smo uveli reč inkluzija i decu sa razvojnim poteškoćama fizički ubacili u grupe sa decom tipičnog razvoja, sve drugo nedostaje. A najviše nedostaje SVESTI.

Kada sam počela da radim, priče kolega na ovu temu su bile razne. Uglavnom negativne. A shvatila sam i zašto. Deci sa s. u r. je potrebna posebna pažnja koju je često teško pokloniti. Jer, u sobi je nekada i po tridesetoro dece, a vaspitač (ili učitelj) samo jedan.

Koga tačno uključuje inkluzija?

Ovde pogledajte društveno prihvatljive i neprihvatljive termine

Nije dovoljno reći da u grupi imamo dete sa razvojnim potečkoćama. Istina je da se neke poteškoće uočavaju istog trenutka, a neke tek kroz rad sa detetom i veoma se razlikuju.

Smetnje u razvoju mogu biti razne, pa tako postoje deca sa:

• oštećenjem vida;
• oštećenjem sluha;
• telesnim smetnjama;
• teškoćama u govoru (i jeziku);
• teškoćama u čitanju i pisanju;
• poremećajima u ponašanju (gde spada i hiperaktivnost);
• teškoćama u intelektualnom funkcionisanju;
• smetnjama u socio-emocionalnom razvoju;
• poremećajima iz spektra autizma;
• specifične smetnje u učenju (disleksija, disgrafija i diskalkulija).

Daunov sindrom

Kao primer iz prakse navela bih i Daunov sindrom. Deca sa Daunovim sindromom se suočavaju sa pojedinim smetnjama gore navedenim, često udruženim sa raznim zdravstvenim problemima…

• 

Daunov sindrom je vrlo jasan i fizički prepoznatljiv od početka života deteta sa ovim sindromom. Roditelji su svesni činjenice da je njihovo dete drugačije. Često se na to pripremaju od početka i prolaze razne edukacije. Nekada su te razlike vidljive u većoj, a nekada u manjoj meri. Deca sa Daunovim sindromom su najčešće slabijeg intelektualnog razvoja i potrebna im je dodatna podrška u svemu što uče, ali ne mora da znači. Nekada se poteškoće uočavaju samo u nekim razvojnim fazama.

Autizam

Kada je u pitanju Autizam, česti su primeri da su roditelji nesvesni stanja njihovog deteta. Ponekad dete pođe u vrtić sa tri godine i još uvek nema dijagnozu. A neretko vaspitaču pripadne ta nezahvalna uloga da objasni roditelju da postoji diskontinuitet u razvoju njegovog deteta. Takođe je potrebno uputiti roditelja i dete kod stručnjaka. I ove dijagnoze se teško uspostavljaju. Ponekad prođe i više meseci.

Hiperaktivnost

• 

Poremećaj pažnje i samokontrole koji su (često) urođeni.

Vaspitač i uslovi

Znanje vaspitača školovanih u poslednjih desetak godina po pitanju nabrojanih stanja su solidna. Minimum jedan semestar posvećuje se Inkluziji, kao i Mentalnom zdravlju. Pored predavanja tu su i praktične vežbe koje uključuju i posete raznim ustanovama i susretanje sa decom i odraslima koji imaju neke od navedenih dijagnoza. Mi, vaspitači smo obučeni na koji način da prihvatimo i da prilazimo deci sa s.u r.

Prvi korak koji vaspitač mora da pređe jeste prihvatanje da će te radne (ili školske) godine njegova grupa biti takva sa određenim detetom u njoj. Reč “prihvatanje vaspitača” verovatno nećete naći ni u jednoj literaturi. Ali kroz praksu se dešavaju situacije gde je vaspitaču teško da se prilagodi.

Šta prihvatanje podrazumeva?

• razgovor sa roditeljima, prikupljanje informacija;
• plan dodatne edukacije i ličnog razvoja ukoliko je to potrebno;
• uključiti svu decu i obraćati se svima (a nikako NAMA i NJIMA);
• kocentisati se na jake strane deteta sa s.u r;
• saradanja sa kolegama i stručnom službom;
• pružanje individualne pomoći;
• upotreba pomoćnih sredstava;
• pokazivati ljubav i razumevanje;
• upoznavanje dece sa stanjima i poteškoćama sa određenim detetom na što kreativniji način (kroz razne aktivnosti i igre). Približiti deci inkluziju raznim delima. Pomoći im da razumeju različitost i “drugara” koji je po nečemu drugaciji. Pokazati im načine na koje mogu da se igraju sa “tim drugarom”…
• kroz roditeljske sastanke ukratko informisati ostale roditelje…

Vaspitač nema prava da izrekne dijagnozu. Ne daje lekove. Ima prava da traži pomoć stručne službe iz svoje ustanove ukoliko se jave problemi koje ne može sam da reši.

Dužnost roditelja dece tipičnog razvoja

Roditelji dece tipičnog razvoja treba da znaju osnovne informacije o detetu koje ima poteškoće. Dovoljno je da znaju koje su to poteškoće i da sa detetom kod kuće popričaju o drugaru koji je drugačiji. (Ako se deca ranije nisu susretala sa decom koja imaju određen razvojne probleme).

(Npr: ako se radi o detetu koje ima slušni aparat, objasniti detetu kod kuće kako je u redu ponašati se i razgovarati sa tim detetom)

Vaspitač svakako upućuje decu. Ali i kroz niz aktivnosti deca se upoznaju sa razvojnim teškoćama “drugara” i uče se “bontonu” prema osobama sa invaliditetom /sa teškoćama u razvoju.

“Dogovor kuću gradi”

Vaspitač vodi računa o obrazovanju i vaspitanju svakog deteta podjednako (koje pripada grupi), ali i o bezbednosti sve dece.

Roditelji deteta sa smetnjama u razvoju bi trebalo da:

• upute vaspitača u čitavu situaciju;
• imaju poverenja u svog vaspitača i ispričaju sve;
• imaju razumevanja da u grupi postoji još dvadesetoro (do tridesetoro) druge dece kojima je potrebno posvetiti se;
• Saradnja je ključna. Vaspitači nekada predlažu razne dodatne aktivnosti koje roditelji treba da odrade sa detetom kod kuće. Važno je da prihvate pomoć i saradnju vaspitača;
• budu pristupačni;
• razgovaraju sa vaspitačem oko nedoumica;
• budu razumni. Ako se organizuju izleti ili eksurzije, na šta svako dete bezuslovno ima pravo, roditelji treba da popričaju sa vaspitačem o tome da li je i kako moguće da i njihovo dete ide.

Ovo je jedini način da se vaspitaču omogući nesmetan rad sa detetom koje ima razvojne poteškoće. Ali i jedini način da se detetu sa s.u.r. zaista pomogne.

Pravilno sprovedena inkluzija u obrazovnom sistemu zavisi od celog društva. Svi imamo odgovornost. Ne samo učitelj i vaspitač.

Kakve koristi od inkluzije imaju deca tipičnog razvoja?

Osvrnuću se na školski sistem nekada, kojeg smo svi mi bili deo. Dakle, dešavalo se dok sam bila mala da sretnem osobu koja fizički izgleda drugačije (ima Daunov sindrom ili nešto drugo što je vrlo upečatljivo). Gledam i zagledam u neverici do beskonačnosti, prevazilažeći granice kulture. Možda bih i pitala mamu šta je to sa “ovom osobom”, a ona bi tiho kroz zube rekla: “Ne bulji, ima neku bolest!” Jer šta je ona znala o tome. Isto koliko i celo društvo.

Nismo se ni pitali kakva je to bolest, da li je to uopšte bolest koja se leči. Da li je to osoba koja funkcioniše normalno ili joj je potrebna pomoć i podrška. Da li ima finansijskih sredstava da se izdržava. Da li i na koji način joj ja mogu pomoći. Kako da se obratimo osobi koja ne vidi ili ne čuje.

• 

Gradili smo predrasude o njima. Sakrivali su ih, a mi smo žmurili, praveći se da ne postoje. Takvim gestom slali smo im poruku da su nepotrebni ovom društvu. Nipodaštavali smo njihove mogućnosti, nepružajući im baš nikakvu šansu.

Zamislite da vam neko kaže “Nisi potreban ovom društvu, bezvredan si!”

Ovo je, ustvari, najviše govorilo o nama kao društvu. A takvim nas je činio obrazovni sistem koji je dozvoljavao da se deca netipičnog razvoja izopštavaju iz društva.

Inkluzija postoji tek 10 godina. I važno je da o njoj širimo svest. Važno je pružiti šansu svima, jednaku. Nikad se ne zna koliko sežu granice ove dece, i šta sutra oni mogu da postanu. Ali se zna da će pruženu šansu maksimalno iskoristiti i, verujte, biće veoma zahvalni. Vratiće vam ogromnom ljubavlju.

*NAPOMENA: Tekst je isključivo informativnog i edukativnog karaktera. Nema namenu da nekog uvredi ili povredi. Nadam se da se to oseti…