Post je namenjen svim srednjoškolcima koji razmišljaju o vaspitačkom pozivu, ili o daljem školovanju upravo na ovoj Visokoj školi strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Novom Sadu (VŠSSOVNS). Ali ne samo srednjoškolcima, već i onim koji su mislili da su odavno završili školovanje, pa se predomislili. 🙂
Ovu školu odabrala sam zbog blizine (i iz ekonomskih razloga), zbog godina studiranja i zato što sam pretpostavila da je to nešto blisko meni (više u postu “Kako sam postala vaspitačica”). Posle četiri godine “neučenja”, moram priznati da sam malčice zakržljala, nije mi preostalo ništa drugo nego da se latim nauke sa lako dostupnim informacijama. (Lako ćete danas na google-u pronaći sve što vas zanima o psihologiji, filozofiji, srpskom jeziku i pravopisu, ali ako ste izgubili korak sa npr. matematikom, kao što se meni desilo, toj nauci ćete se teško ponovo vratiti).
Prijemni ispit
Prijemni ispit sam spremala na infostudu (opšta kultura i obrazovanje) i to mi je bilo dovoljno da upadnem na budžet (za dlaku). Na ispitu je još bilo pitanje: šta je Viminacijum, ko je osnovao časopis “Neven”, ko je napisao pesmu “Plavi zec”, koje su po redu održane Zmajeve dečije igre ove godine i koja godina je prošla od milanskog edikta. Dakle, osim opšte kulture bilo je pitanja iz aktuelnosti i iz dečije književnosti… Za sva pitanja postoje ponuđeni odgovori, pa je malo lakše. Prijemni radite za sebe, dakle, nemojte prepisivati tuđe potencijalne greške i nemojte dozvoliti da drugi prepisuju od vas. Nikoga ili skoro nikoga ne poznajete u toj učionici i najvažniji ste sami sebi. Svi ste tu iz istog razloga i svi ste jedno drugom konkurencija. Što pre i što bolje to razumite.
Jedan moj raniji pokušaj
Tri godine pre ovog prijemnog bila sam na još jednom prijemnom nekog sasvim drugog fakulteta (Univerziteta u Novom Sadu), tamo je došlo mnogo đaka iz istih škola i radili su test nekako drugarski, zajedno. (Pojedinaca je bilo malo. I svaka čast onima koji su uspeli). Naravno da su izgurali velik broj nas koji smo bili sami. Ako mene pitate, ovo nije bilo fer! Jasno je da sam trebala bolje da se spremim (ko mi kriv), ali ko kaže da su se oni dobro spremili?! Svako je znao po nešto, a svi zajedno su znali sve! Pokupili su mesta na budžetu, ali i na samofinansiranju. Ako se pitate gde su bili profesori za to vreme, pa tu negde u amfiteatru, ali reakcija je bila slaba, skoro nikakva… Umesto da su kažnjeni, budući brucoši (dobar deo) ovog fakulteta bili su nagrađeni za sjajno prepisivanje i tiho domunđavanje! Bravo!
Na VŠSSOVNS tako nešto nije moglo da se desi, jer smo slučajnim izborom razbacani u više manjih učionica. Treba da se dogodi velika slučajnost da budete u učionice u kojoj nekog poznajete. Ali nije nemoguće… Ipak, ucionica mala, nas petnaestak u njoj, pa se nekako teško i usudismo da pomislimo na prepisivanje i došaptavanje.
Početak službe i družbe
Ono što je vrlo važno napomenuti jeste da odmah na početku treba da se pridružite nekoj grupi studenata i da postanete deo “ekipe” (što bolje, razume se). Ne znam da li je još uvek tako, ali dok sam ja studirala (2013-2016), već u drugom semestru, predmeti kao što su lutkarstvo i scenska umetnost, zahtevali su od nas da spremimo određenu predstavu. Od studenata se očekivao trud, ozbiljan angažman (možda nikad pre niste glumili u predstavi) i posvećenost! A za uzvrat vam daje druženje i trajno, čvrsto i neraskidivo prijateljstvo. Osećate kao da pripadate nekoj zajednici i taj uspeh posle slavite.
Druga, tamna strana ove priče je ako ste kampanjac, pa se nedovoljno trudite i ne stižete na pripreme, a predstava jednim delom zavisi od vas i vaše uloge… Društvo može da vas odbaci, a kada jednom ispadnete iz nekog kruga, teško ćete nastaviti… Osim predstave u kojoj glumite, pripremaćete i lutke za lutkarsku predstavu. I to zahteva trud, zalaganje, uključenost. Jer niko ne voli da radi za druge! Zapamtite to!
Studenti koji se nisu pridružili grupi, teško su posle položili. Ustvari, ne znam ni da li su. Predstave su zahtevale uključenost više uloga. Dakle, niste mogli predstavu da odglumite sami. Ako se niste priključili, ostaćete sa onima koje niko nije birao, tj.s onima koji se (iz nekog razloga) nisu snašli… Sa grupom u kojoj se niko ne gura i ne trudi, nećete ni vi uspeti.
Ovakav početak je obeležio dalje studiranje svih nas. Kada doživite uspeh odlično pripremljenom predstavom, što je zahtevalo mnogo vremena (a pored toga imate još dosta predmeta za učenje), shvatite da možete sve.
Profesorski kadar – blago ove škole
Nizala su se predavanja, ispiti, ocene. Obožavala sam da slušam predavanja iz oblasti psihologije i danas na poslu koristim neke svoje beleške. Volela sam skoro sve predmete, teško bih izdvojila samo jedan.
Predavači su veoma stručni i mnogo toga novog sam čula i saznala. Približili su nam naš poziv na vrlo kreativan način. Osim za vaspitače, obučeni smo i kako da funkcionišemo u savremenoj porodici i na koji način da prigrlimo uloge koje smo u životu dobili ili koje nam tek sleduju (majka, supruga, ćerka, sin…)
Profesori su korektni, pristupačni i izlaze u susret… Od vas zahtevaju tačnost, korektnost takođe i poštovanje rokova (npr. za predaju seminarskih radova)
Generacija 1994. i još po neki
Našu generaciju je obeležilo nekoliko momaka, kao i na desetine nas koji nismo 1994.godište. Imali smo za kolege nekoliko porodičnih ljudi sa malom ili odraslom decom. Bilo je još nas putnika koji smo se uklapali u savršeno uklopljen raspored predavanja. Dakle, i to je moguće. A bilo je svakako i onih koji su bili zaposleni pa su usklađivali fakultet sa poslom. Naravno, lakše je kad si mlad, pa još Novosađanin, ali nije nemoguće. Ja sam, npr. iz ove priče jedan od putnika (oko 40km u jednom pravcu).
Cena
O ceni školovanja savetujem da se raspitate u školi. Mogu samo da kažem da su bili dosta fleksibilni i da se plaćalo u nekoliko rata. Ispiti su prvu godinu bili plaćani nekoiliko stotina dinara, a onda se neko iz parlamenta dosetio da zahteva besplatne ispite. I zamislite odobreni su delimično. Odobreno je da su prve dve prijave za isti ispit besplatne, a da tek treću plaćaš (ako ga nisi položio uz prve dve prijave) bez obzira na to da li smo na budžetu ili ne.
Par saveta za buduće brucoše VŠSSOV u Novom Sadu
Budite redovni, tačni, posvećeni. Budite fer igrači i iskreni… Nemojte se svađati sa profesorima i upadati u neprilike. Poštujte ih. Učite vredno i budite predani knjizi. Što ste redovniji na predavanjima, ocena je bolja. Pitajte sve što ne znate ili vas zanima – ne postoje glupa pitanja! Učetvujte u diskusiji, javljajte se, ističite se, podižite svoje kompetencije, znanje i samopouzdanje. Verujte u sebe.
Literatura
Mnogo čitajte, i ono što se od vas zahteva, i ono što se na pojedinim predavanjima samo ovlaš spomene (imam čitav spisak tih romana). Mnogi su prodavali literaturu godine koju su završili, ja vam to nikako ne preporučujem. Na poslu često otvaram baš tu školsku literaturu. Korisne su mi i za ovaj blog. Dobar su podsetnik uvek i svuda… Nikada više nećete doći u posed većine tih knjiga. Koristite školsku biblioteku… Hvatajte beleške, a naročito iz predmeta u kojima nema spremne literature. U suprotnom ćete morati da učite iz tuđih beleški, što zna da bude vrlo nezgodno.
Ako poslušate ove savete, dobićete znanje i mnoštvo kreativnih ideja za uzvrat primenjivih na poslu i kod kuće, sa decom i sa celim vašim okruženjem.
Ukoliko studirate za vaspitača, i imate slična ili drugačija iskustva, pišite u komentare… Ako ste neko ko tek razmišlja o ovoj školi i interesuje ga još nešto što nisam navela, može da mi piše na e-mail: blog@vaspitacica.rs
Posveta
Ovaj post posvećujem mojoj generaciji, kolegama, prijateljima i profesorima kojima sam beskrajno zahvalna; a naročito mojim najdražim koleginicama i prijateljicama: Martini Galamboš Đukić, Sanji Skumpiji, Neveni Marković, Alisi Bačak Popović i Branki Cvijić, majkama, putnicama, drugim generacijama i posvećenim studentima (daleko od porodice) iz ove priče…
Zapratite moju Instagram i Facebook stranicu.
