Danas, 12. maja obeležava se Svetski dan medicinskih sestara. I mi ih imamo u našim ustanovama. One su stub svih jaslica, i predivne negovateljice naših malih beba.
Svaka jaslena grupa ima minimum jednu medicinsku sestru-vaspitača i vaspitača.
Jaslice iz mog portfolija
Sam početak mog rada u vrtiću vezuje se upravo za jaslice. Imala sam 26 godina, nisam bila udata, nisam imala dece i nisam imala pojma šta znači čuvati bebe.
Sećam se, oktobar mesec i prvi dan kada sam ušla u tu malu sobu punu malih ljudi, mislila sam da ću iskočiti kroz prozor. Plač je dopirao iz svakog ugla te zgrade. Hodali su zbunjeno, uplašeno, uplakano. Tešile smo ih povremenim zagrljajima, presvlačile, hranile, uspavljivale. I tako u krug. Do kraja prvog polugodišta, u našoj grupi, plakalo je još samo njih dvoje. Loša strana sistema (kad govorimo iz ugla jaslica i vaspitača) je ta što se nova deca u grupe upisuju i u sred godine, pa taman kada uspostavite harmoniju među bebama, stigne neka nova koja se teško uklopi.
Fascinantna samostalnost malih beba
Koleginica med.sestra-vaspitač odlazi na pauzu i ostavlja me samu, govoreći da deci dam vode posle užine.
“Ali kako?”
“Spustiš flašice na stolove i deca priđu sama, uzima svako svoju flašicu ili čašu. Znaju oni to.” Smeh
Osmehnem se i ja i pomislih: jedva čekam ovo da vidim. I stvarno. U oktobru mesecu, svako prilazi svojoj flašici. Svako zna koja je njegova. Tuđe ih ne zanimaju.
“Ručaaaak….” Svako seda u jednu stolicu, pelenama privezujemo jedan kraj stolice za drugi da ne iskliznu, vezujemo portiklice i šta sad?
“Hranićemo 17 beba?”
“Ne, hranimo samo Uroša, Marka i Sonju”
“A ostali?”
“Ostali znaju da ručkaju sami.”
Nikad pre nisam videla tu snalažljivost dece u jelu. Ko ume sa kašikom (stariji), oni tako i obave ručak. Ko ne ume, čvrsto pokupe prstima, zatim navrnu tanjir i čorbastiji deo popiju.
“Spavanjeee” Obave svoj ritual umivanja nakon ručka i sedenja na nošama. Dobijaju čiste pelene (ko nosi) i pravo na svoj krevet. Kreveti su ustvari sunđerasti dušeci, prekriveni PVC nepromočivim slojem i preko toga posteljinom. Na svakom se nalazi znak deteta. Dušeci su poređani na podu sobe, a deca ležu, svako na svoje mesto (noge, glava). Kako li se uspavljuju?
Njih nekoliko dobija svoju cuclu-varalicu, ostali gledaju u plafon.
“Zatvori oči…..” Onaj ko se učini nemirnijim, pored njega sedne jedna od nas i mazi ga… Za manje od 10 minuta spava cela grupa. Isključuje se muzika i zavlada muk. I tako bar dva sata.
Ustaju oko 14h, sedaju na noše, razbuđuju se, recitujemo ili pevamo poznate pesme i dočekujemo mame i tate.
Vaspitno-obrazovni rad se obavlja u prepodnevnim satima oko 10h. Tada se čita, peva, slika, rade poligoni, pleše… Posvećujemo se deci i individualno, imenujemo boje, brojimo, razgovaramo, igramo se i kroz igru učimo.
Sada sam roditelj jednom detetu jaslenog uzrasta i dok sam tada žalila tu sirotu malu dečicu ‘koju nema ko drugi da čuva pa su osuđeni na jaslice’, danas bih želela da moje dete bude tako samostalno kao dete iz jaslica. Želela bih da slika, boji i stiče nova iskustva, da se uči životu i radu u kolektivu; da stekne imunitet i bude zdrav i da mu vokabular bude na nivou uzrasta. Volela bih da kući dolazi sa zelenim i izlizanim kolenima i sa onim crnim ispod nokta, jer tada znam da je bogatio svoje iskustvo i bio u prirodi. Želela bih da nauči da deli igračke, ali i da zna da se izbori za sebe. Deca će u jaslicama slušati dečije priče i samostalno dolaziti do zaključaka. Naučiće se fizičkoj spretnosti, a upotreba makaza u bebećem dobu će znatno uticati na razvoj fine motorike u ranom detinjstvu.
I sve ono za šta roditelji kod kuća nemaju uvek vremena ili materijala, deca će učiti i raditi u prostoru za to predviđenim, uz stručna lica i drugu decu. A važan je svaki minut njihovog razvoja i mnogo toga je neodložno. Zato, ne plašite se da decu upišete u jaslice i pokušajte da budete istrajni u tome da se adaptiraju. Slušajte savete i preporuke svojih vaspitačica. Prednosti su brojne.
Drage medicinske sestre – vaspitači, kolege, srećan vam vaš dan…
