Suprug i ja smo bili gosti “malih” rođendanskih proslavi (malih=dečijih), i daleko pre nego što smo i sami postali roditelji. Ali, da li smo stekli utisak da smo na dečijem rođendanu? Baš i ne…
I sada posmatram fotografiju mog prvog rođendana.
Avgust 91. Ja u rukama svoje babe, do nas stoji prababa, a ispred torta, naravno. Keks sa pudingom. Crnim. Čokoladna, znači. (Da je roza, bila bi od jagode). A na torti jedna tanka svećica. I stiče se utisak da je sve na broju. (Fotografiju pogledajte ovde). Ali ne mogu, a da ne postavim pitanje mami: “Jesu li mi moje babe bile jedine gošće?” “Nisu, naravno. Bili su i tetka i teča, kumovi, još jedna tetka, mlada, neudata, deda Nikola, deda Đorđe…. i mislim da je to bilo to.” Deluje tako jednostavno i skromno… Ne mogu ni da zamislim takav rođendan u današnje vreme. Ni sebe kao gosta, ali ni sebe kao domaćice takve proslave. Takvi rođendani slavili su se dugo, bar do pre 15-ak godina. Pozivala se najuža rodbina, i po neki komšija.
I šta se tačno dogodilo u našoj kulturi za tako kratko vreme, pa je skromna proslava postala mana, odraz siromaštva, nemaštine, blamaže? Otkud sad prvi rođendani za 100 ljudi, prase, jagnje, pečenje, iznajmljen prostor, slatki sto, dve spratne torte, baloni, pajaci, muzičari i ozvučenja?
I na kraju gde je mali slavljenik u celoj toj priči? Gde je njegovo uživanje, njegov mir, njegova navika da ruča u 13h i da spava od 16h do 17h?
Verovatno nas je dotle dovela preinformisanost, uticaj instagrama, Facebook-a i reklama. I mi želimo da imamo ono što imaju u inostranstvu ljudi, koji sebi sav taj kič i mogu da priušte. Malo se zadužiš ovde, malo tamo, ali malom prestolonasledniku se prvi rođendan obeležiti mora. Otplaćivaćemo u ratamo. Do dvanaestog… moraju da vide i komšije i prijatelji kako se rođendan pravi. Nek’ se ori muzika u krugu od 3km vazdušno… I neka se okine 100 profesionalnih fotografija za Instagram… Svakako, dete od najranijeg detinjstva postaje mali pozer
I umesto da dete-slavljenik bar malkice uživa u svojim prvim koracima i cupkanjima uz “Zum, zum, zum”, zamoči prstiće u svoju tortu, potapši mu se uz “danas nam je divan dan”, budiće se 3 puta noću narednih nedelju dana, uplašeno od tolike buke i gužve, sanjajući bučne poljupce…
Kako pronaći kompromis?
O ovome razmišljam već dugo. A sada nam se i taj prvi rođendan velikom brzinom bliži. Idealno bi bilo za mene kao mamu da bar malo i sama uživam, dakle da ne padnem s nogu (iznajmljen prostor bar). Za tatu da bude odmoran, i da može da se opusti u priči, a za prestolonaslednika, pa idealno bi bilo da bude neka fina voćna torta bez šećera, da bude dece (jer obožava decu), i da bude što manja gužva, jer je ne voli, bez muzičara i pojačala. Bilo bi super i da ne mora niko da ga nosi već da ima gde da puzi. Bilo bi odlično kada bi mu mama bila što više u blizini, jer će je pogledom tražiti. A kada mu se prispava,neka rođendan prestane, neka svi nestanu, neka mu je tu, na dohvat ruke njegov krevetić, zamračena i tiha soba na koju je navikao i tata ili mama pored njega. Skromnom jednogodišnjem detetu ne treba više od toga. To su sve njegove rođendanske želje.
Koliko zaista poznajemo svoje dete i njegove potrebe? I da li ih poštujemo? Da li ispunjavamo dečije, ili, ‘nečije’ želje?
Prvi rođendan je prošao
Marth 5, 2020 Branislava Ćosić
Mislim da bi bilo sasvim logično da opišem naš prvi rođendan i za koji način obeležavanja istog smo se odlučili.
Dvoumili smo se između elegantnih kanapea ili večere na tanjiru. U poslednjem trenutku smo odlučili da pripremimo večeru za goste u vidu mesa i salate pored naručene torte.
Bez velike dileme rođendan smo napravili u kućnim uslovima, jer se slavljenik tu oseća najprijatnije, a i svi ostali. Nismo bili za to da zakupimo lokal u koji ćemo morati da ponesemo pola kuće (znate ono: rezervna garderoba za dete, pelene, možda noša, neseser za mamu,…) Svako je sa svakim popričao, deca su nam bila u vidokrugu, i sve što nam treba je na dohvat ruke. Kapri torta bez fondana je bila jednostavno ukrašena sa jednim slatkim medom na sredini i vrrrrlo ukusna, onakva kavu volimo. Svaka čast majstorici Tanji koju smo otkrili pred našu svadbu, taman na vreme…
Relja je bio raspoložen u društvu dece, ali ne baš i u gužvi odraslih. Pa sam pomislila da bi bilo mučno da smo se odlučili na neku drugu varijantu (npr: nepoznati prostor).
Goste smo rasporedili u dva dana da bismo se svakom posvetili i da bismo svi stali…
Jednostavnost nam je prijala. Umorili smo se, ali smo bili vrlo zadovoljni. Ono najvažnije, Relja je uživao u igri sa decom u skladu sa njegovom dobi. Mada je bio razdražljiviji nego inače
Ah ta godinica… Promene su ogromne, a on je i dalje naša mala beba. 🙂
Fotografije prvog rođendana pogledajte ovde
