Nikada zaista ne primetim šta su deca obukla ili obula, iako je moje da pohvalim svakog jutra prelep džemper, sladak duks, moderne pantalone. Vaspitači to rade kako bi se deca osećala dobro, vredno i lepo… I ja sam među njima…
Ono što primetim je da li su deca uredna i čista. I uvek primetim frizuru, tj. uredno očešljanu kosu.
Upoznavanje sa decom
Jedno dete po imenu Vanja, koje je pohađalo vrtić pre nekoliko godina u grupi moje koleginice, prvi dan u vrtiću dolazi uredno i ni malo upočetljivo odeveno, duge kose, ispletene kike, šnalica na šiškama… I takav kakav je bio prvi dan vrtića, tako je bilo cele godine. Neko bi rekao: Pa šta sad tu nije u redu? I u prvu ste. Ni nama nije bilo ništa čudno… Sve do jednog trenutka…
Septembar, mesec adaptacije, deca se predstavljaju tiho, stidljivo. Neki su uplašeni i plaču. U sobi je vrlo bučno. Vaspitačica se trudi da zapamti sva imena do kraja prve nedelje; usmerava decu, upućuje ih, podseća ih na pranje ruku posle toaleta i pre jela, a onda, odjednom, izgleda kao da je videla duha! Izašla je iz dečijeg toaleta, izbečenih očiju… Šta se desilo? “Vanja obavlja nuždu, stojeći!!”
Ups!
“Auuu, čekaj, čekaj, ona mala, duge kose, svetlih očiju? Onaj mali? Pa kako smo se tako prešle?”
Da li je bar jedna od nas pomislila da je ova devojčica ustvari dečak? Ni jedna. Sve smo bile u šoku. Taj šok je trajao nekoliko dana. Osećale smo se kao da smo krive. Razmišljale smo: šta li deca misle? Da li znaju da je Vanja dečak? A njegova vaspitačica je pokušavala da se priseti da li ga je i jednog trenutka polno deklarisala. Nadala se da nije…
Svakako je Vanjina vaspitačica bila u vrlo nezgodnom položaju. Osim što je i sama mislila da je on devojčica, morala je i da oslušne decu u grupi da bi saznala šta oni misle, a ako misle pogrešno (baš kao što je ona), onda ima zadatak da ih ubedi da greše…
I ko je ustvari kriv za ovu nelagodu?
Oni što su dozvolili da mu kosa poraste, oni što mu pletu kiku i oni što mu šnalom sklanjaju šiške. Roditelji.
A ko zbog toga može da trpi posledice?
Nažalost, dečak… Osim što je nosilac duge pletenice i šnalica u kosi, mnogi misle da je devojčica. Ovo može ozbiljno da naruši njegovo samopouzdanje. Može da mu stvori niz neprijatnosti. Može da ga zbuni. Osim što će rano detinjstvo provoditi objašnjavajući da je dečak, ne razumejući zašto ljudi tako ne misle, može se desiti i da se okrene protiv roditelja u nekom trenutku. A može i da počne da se miri sa činjenicom pa da se i sam priklanja devojčicama koje ga svakako bolje prihvataju od dečaka…
Primer 2
Još jedan primer je dečak sa tankom kikicom zbog koje on ne liči na devojčicu, ali su mnoga deca zbunjeno pitala zašto je ima… Čak sam jednom primetila jednog dečaka iza njegovih leđa kako prstima simulira makaze kojima mu tu kiku odseca. Pomislila sam, a šta ako uzme prave makaze? Kako bih ja to objasnila roditeljima?
Deci sam objasnila da je to njegov lični pečat, kao što ona voli unicorna, ili on uvek nosi majice sa Miki mausom, tako je ovo nešto po čemu se ‘vaš’ drugar izdvaja.
Rešenje, ili nešto tome slično…
Sve u svemu, slažem se da ne treba biti stopljen u masi, ali o tome deca sama donose odluku kasnije u životu. Roditelj je tu da mu pomogne da se integriše u društvo takav kakav je. Isti zadatak ima i vaspitač. Slični se pronalaze, a šta ćemo sa onima koji ne pronađu tu sličnost ni u kome?
Roditelji o ovome treba da vode računa. Pri tom, ne mislim da devojčice treba da budu u rozom, a dečaci striktno u plavom. To nikako! Ali neka liče na ono sto jesu. Vrlo brzo devojčice počnu da vole svoju dugu kosu, džemper na cvetiće i razne crtane junakinje. Kao i dečaci što zavole baš to što su dečaci…
Neka budu to što jesu! Neka budu deca sa svim karakteristikama što detinjstvo nosi. Prvo to! A u budućnosti će ona sama pronaći vreme za modu i istraživanje sopstvene ličnosti…
Dragi roditelji, samopouzdanje deteta je zadatak svih nas. Mislite o tome na vreme…
Napomena: Deca iz priče nisu poznata javnosti, imena su promenjena, a neki događaji su izmišljeni radi zaštite privatnosti.
