Ideja o pisanju bloga se rodila pre nešto više od mesec dana. Tada sam se našla između porodiljskog odsustva na javi i posla u vrtiću u snu.
Naime, sve češće od ljudi, koji me ne vide tako često, čujem pitanje: “Koliko tvoj mali sada ima vremena? Oooo pa sad ćeš još malo na posao”. A moram priznati da sam se navikla na ovo vreme u kući. Ponosno sam ponela titulu majke ali i domaćice i sve to baš prija. Pa je počela da me hvata panika od povratka radu.
Razmišljam o svemu i svačemu. Kako ću sada upasti u grupu u sred godine gde me polovina dečice ne poznaje. I kako ću se uključivati u novine (a svake godine ih bude gro) ali i kako će Relja bez mene? U svoj toj panici, odjednom moj mozak počinje da se presabira. Šta sam naučila, šta znam i šta još treba da naučim.
Zatim se počinju rađati ideje šta ću sve i kako raditi sa decom, na koji način ću prilagoditi svoja interesovanja njihovim i, uopšte kako ću uploviti u nove radne pobede.
Sabiram znanje i materijale, gledam i preslažem svoju literaturu i crteže, prisećam se sjajnih priča i recitacija iz svog ličnog rokovnika. I mislim kako je prava šteta da sve to što sam do sada radila, a tek sve ono sto ću u budućnosti raditi ostane negde zabačeno da skuplja prašinu, ili još gore, da se baci. Materijali se novi uvek mogu ponovo napraviti, ali ideje zaista treba čuvati i zapisivati. I baš zbog toga, nastao je ovaj sajt.
Rado ću sve što radim i da podelim sa vama roditeljima, vaspitačima i svima onima koji se bave decom. Naša uključenost, saradnja i stručnost treba da doprinese jačanju kompetencija svih nas. To će biti korisno za sve, a naročito za najmlađe.
I, znate šta, sad jedva čekam da počnem da radim… 🙂
