Razvoj samopouzdanja kod dece i zašto je ono važno
Samopouzdanje
Tag: Roditelj
Youtuberi i njihove poruke
Šta znamo o Youtuberima i kakav uticaj imaju na našu decu?
Propaganda za decu i druge opasnosti
Vikendom se posvetimo jedni drugima, onoliko koliko je to moguće. Ali najviše porodično volimo da odemo do Novog Sada. Živimo u malom vojvođanskom mestu, ravničarskom, tihom selu, i nama je zanimljivije da se dva-tri puta mesečno prošetamo bučnim gradom punim svetlosti.
Međutim, Novosađani znaju kakva košava ume da seče ovaj grad, i mi smo je baš te nedelje iskusili na našim glavama. Beba je ušuškana u kolicima. Muž bez kape ne izlazi iz kuće od septembra do aprila. Ja, kao i sve žene, baš kad moram, polvarim frizuru. Međutim, Relji smo zaboravili da ponesemo kapu. To smo primetili tek kad smo izašli iz kola. “Ok”, kažem ja “nema veze, pronaćićemo negde na uličnim tezgama.”
Ulični prodavci u akciji
Prilazimo prvoj tezgi. Izbor nije nešto velik, ali nama je baš hitno. Nudi prodavac, pokazuje, pita da li je za dečaka. I prvo dohvati “spajdermena”. Mene nešto zagolica u stomaku od te kombinacije plavo crvene boje, sa plastičnom prošivenom sličicom spajdermena… Ali čak mi ni to nije toliko zasmetalo koliko prodavčev ponos i oduševljenje činjenicom da on ima jedan od “najtraženijih” ili najprodavanijih proizvoda za decu. SPAJDERMEN. Kao da nam je rekao “TAČNO ZNAM ŠTA VAM TREBA, DOŠLI STE NA PRAVO MESTO!”
Nas dvoje se pogledamo, ponosni na činjenicu da naše dete pojma nema šta je “spajdermen” (pre svega jer nije u dobi da zna) i što smo još uvek mi zaduženi za njegove odevne kombinacije… Te smo dohvatili prelepu kapu bele boje, sa dve pufnaste gombe, a na njoj vezen lik mede, pa te gombe predstavljaju uši. Zimska, postavljena, vunena, topla, preslatka i nekako liči na “nas”. Ukusi su svakako različiti, ali nisam mogla, a da se ne zapitam kako je moguće da se obe kape prodaju po istoj ceni… A, da.. SPAJDERMEN!
Spajdermen nema konkurenciju
Nastavljamo našu šetnju i samo petnaestak metara dalje je jedna tezga za kojom su dečije maske. Staje jedan dečak sa tatom i tata upita: “Sine, koja ti se dopada?” Dečak pogleda malo levo, desno… A onda nastupa prodavac, i postajem svedok još jednog samouverenog marketinškog trika (srećom, samo u prolazu) “Znam ja šta će se tebi dopasti…” reče prodavac i skida sa zakačaljke nekoliko maski sa motivom “spajdermena”.
Na žalost znatiželjnika, ova priča se tu zaustavlja, prošla sam dalje, i nisam mogla više da vidim/čujem, a nisam čak ni želela da znam da li je spajdermen pobedio sve one mede, svemirske rakete, brodove i novogodišnje motive.
Još heroja i heroina bez konkurencije
Pre nego što kažete da sam neki SPAJDEROMRZAC, a zaista nisam, reći ću vam da, od kako sam mama i od kako kupujem dečiju garderobu, primetila sam velike razlike u ceni između majice na mede i majice sa slikom npr Mikija Mausa.
Miki Maus, Elza, spajdermen i ostali “drugari” postali su sredstvo manipulacije našom decom. Iz knjige ili stripa, ovi junaci su se preselili na televizijske ekrane, a zatim pravo na garderobu i igračke naših mališana. Pa ako u šoping povedete devojčicu od pet godina, jeftinija majica na mede vam neće proći pored Mikija Mausa koja je ista, samo skuplja. Između spajdermena i supermena je mrtva trka. Ali zato Elza nema konkurenciju osim možda Ane iz istog crtaća… I svi ti junaci uopšte nemaju konkurenciju.
Verujem da je broj dečaka od četiri, pet i šest godina koji je pogledao film ili crtani “Spajdermen” veoma mali, jer su dugometražni i brzo se gubi pažnja i interesovanje… Dakle, izmanipulisani su od strane nekog ko na njih ima uticaj (svog vršnjaka) ili preko tv-a, mobilnih telefona, bilborda i ovih oduševljenih prodavaca koji prilaze sa stavom: “Hej, mali, znam šta tebi treba”….
Pod tim uticajem pada izbor i na svetleće, šljašteće igračka nasuprot drvenih koje podstiču… Zapravo, sve igračke podstiču. Samo je pitanje ŠTA?!
Televizija je okupirana reklamama. Skoro ništa više ne može da se pogleda bez reklamnog bloka od 15-20 minuta. Odrasli to nekada iskoriste da bi proteglili noge. Ali reklame tokom neke dečije emisije su pun pogodak. Ti mali potrošači će uticati na svoje roditelje da dobiju ono što su videli na tv-u po svaku cenu.
Poznata vam je i priča histerije deteta na sred ulice (vašeg ili tuđeg) i očajnog roditelja koji pokušava da mu objasni da nije poneo ili nema novac da kupi to za šta se ono zalepilo.
U toj bici, propaganda najčešće pobedi. Slagali se vi s tim ili ne, sigurna sam da ćete popustiti i kupiti to što su vašem mališanu utuvili u glavu da treba da ima.
Manje, više, svi podpadamo pod uticaj reklama.
Kako to izgleda u vrtiću?
Nekome roditelji imaju novac da kupe kvalitetnu majicu sa slikom SPAJDERMENA, na nagovor svog deteta. Cela grupa se oduševi, pa da zadive tog drugara dolaze sa pričom kako i oni to isto imaju kod kuće. Ili kako će njima mama kupiti ovakvog ili onakvog. Pa ta mama i ode u prvu kinesku radnju, potroši zadnji dinar, ali eto, sin je plakao…, jako je želeo.
Dete je dete. Šta ono zna šta je dobro, a šta skupo. I dosta godina prođe dok to ne nauči…
Kako decu spasiti od uticaja medija
Pa, skoro nikako. Ne možete mu zatvoriti oči pred izlogom ili bilbordom. Ne možete da ga ne šaljete u društvo.
Možete da ne dozvolite gledanje televizije bar do četvrte (mobilni i duže), možete da kontrolišete sadržaj koji puštate svom detetu da gleda.
Uostalom, ako govorimo o spajdermenu, možete da mu kažete da spajdermen ne nosi takvu odeću. On nosi kostim samo kada je u akciji. Ali kada nije, nosi odela i vrlo je fin. Ali i da ćete osmisliti kostim koji može da nosi kada je maskembal. Jer je maskembal mesto gde se svi pretvaraju u omiljene junake.
Ili, ako baš ne možete da se nosite sa nekim junakom, iskoristite ga u vašu korist. Npr: dete ne voli da piše, a vi potražite i pokažete mu neki poster kako njegov omiljeni junak piše. Ako ni to ne upali, pokušajte sa nekom olovkom koja ima motive tog junaka.
Isto je i sa puzlama. Puzle su puzle, koji god junak bio na njima (osim ako nisu duplo skuplje u odnosu na obične).
Vežba grafomotorike na “spajdermenu” i njegovoj mreži, može biti pun pogodak.
Ako ne voli da sluša priče pred laku noć, pokušajte junake iz priče da pretvorite u detetove omiljene junake. Pa će tako neka tamo crvenkapa biti Elza, a neka tamo palčica- Ana. Tako ćete moći da pričate šarolike i različite priče, umesto da postanu stereotipne i na kalup i da je uvek predstavljena jedna te istu radnja.
Možda vi imate još neku ideju na koji način da izbegnemo to vezivanje za neke junake? Ako je imate, napišite u komentaru ispod objave. Jer vezivanje, ali ni poistovećivanje nije problem. Problem je to što deca tako mala podpadaju pod razne uticaje i nesvesno su žrtve raznoraznih marketinških aždaja. A samim tim, žrtve ubrzo postaju i njihovi roditelji.
Ko su deca 21.veka i šta su njihove igračke
“Siroti mali hrčki” -aktuelan film iz 1973, pa onda opet aktuelan 2003. I nije jedini. Srpska kinematografija je prepuna serija i filmova koji su snimljeni “za sva vremena”. Kako to? Pa tako što se skoro ništa u našim ukorenjenim vrednostima nije promenilo.
I pored ove činjenice, nema dana da ne čujem (ili ne pročitam na društvenim mrežama) kako je nekada bilo drugačije i bolje. Kako su vremena bila bolja. Imalo se, putovalo se, družilo se, živelo se…
Krivi su roditelji?!?!?!
Pripadam onoj grupi kolega koja je najpre postala vaspitač, a zatim i roditelj. Volim da kažem da su vaspitači i školovani roditelji. Pošto sam ‘štreber’, kod mene važi pravilo – prvo škola, a zatim praksa. Kako u svemu, tako je bilo i u roditeljstvu.
Kao mlad vaspitač koji još uvek sve gleda kroz literaturu, krivila sam roditelje za sve i svašta. Vikala bih, urlala, na sav glas, rekla bih: “Pazite više! Posvetite se!” Ali kao lepo vaspitana, nisam. Bar ne na takav način. Sve kulturno i fino, sa merom, birajući reči.
Mislila sam kako su deca današnjice drugačija nego mi. Krivila sam za to vreme, tehnologiju i opet roditelje. Ali činjenica je da, umesto što okrivljujemo i što sažaljevamo današnje generacije, treba da sagledamo stvari iz drugog ugla.
Generacija ‘90.
Pripadam generaciji “ni tamo, ni ‘vamo”. Devedesetih smo bili srećni ako imamo obuću koja ne propusta vodu. Igrali se jesmo. Ali prvi mobilni telefon dobila sam sa 13. Računar sa 15. I ne bih, da srednja škola nije to “nalagala”. (Vežbanje slepog kucanja je bio svakodnevni domaći zadatak). I gle’ čuda, nisam zakasnila. Lako sam naučila i paljenje i gašenje i ostale funkcije koje i danas najčešće koristim. Svojim roditeljima sam verovatno bila dete, sebi sam bila odrasla…
Roditelj današnjice
Sadašnjost se razlikuje od jučerašnjosti. I deca su drugačija. Ona danas primaju informacije na potpuno drugačiji način od nas u naše vreme. To će sa sobom povući i neke posledice. Istina. Ali ima u svemu tome i prednosti. Činim sve da sustignem tehnologiju i razmišljam kao današnji tinejdžer. Pratim i trudim se da mi ne isklizne iz ruke. Samo zato da bih sutra mogla da, kao dobar roditelj, razumem i usmeravam svoju decu.
Uskoro će se mnoga zanimanja ugasiti. A pojaviće se neka nova. Ko bi rekao pre 10-15 godina da će se danas uspešne firme bazirati samo na Instagram? Pa ja sam četiri godine potrošila u ekonomskoj školi, i niko mi nije spomenuo važnost interneta. A nije bilo tako davno….
Školstvo sutrašnjice (primer)
Osvrnimo se samo oko toga šta se dešava u školstvu. Zar vam se ne čini da će video snimci nadmašiti profesore, nastavnike i učitelje? Zar ne mislite da će škola (fizički) postati prošlost? Umesto da se deca bude ranom zorom, hladnim zimskim jutrima, pustiće video svog nastavnika i odslušati čas. U svojoj sobi. I taj čas bi mogao biti efikasniji, jer će đak biti razbuđeniji, a nastavnik, umesto 8438.put da predaje istu lekciju, (polupospano), pun elana će je ispričati samo jednom u kameru, namontirati video i proslediti đacima. A škola? Uštedeće gas (ionako neobnovljivi izvor energije), struju, dezifekciona sredstva i toalet papir koji je oduvek problem obezbediti.
Banka današnjice (primer)
Banka postoji još samo za realizaciju kredita i za starija lica. M-benking postoji za sve ostale. Skoro ništa više ne mora da se odradi u četiri oka. Od kako sam osetila tu olakšicu plaćanja računa preko telefona, banka me nije videla. Čak me i ljuti kad mi neko traži keš i nema post terminal… E to smatram najvećom manom kućne dostave.
Ali kad smo već kod ovog primera, m-banking je neko morao da osmisli, napravi… Da izradi tu čuvenu aplikaciju. I to nije uradio bankar… Kako se zove onaj ko je to izradio? Ja ne znam. Nije li to novo zanimanje za koje nismo čuli? Ima li uopšte prevod tog zanimanja na srpskom? Možda prekvalifikovani programer?
Facebook u istoriju
Već i sam Facebook današnjoj deci nije toliko zanimljiv i oni ga smeštaju u juče (kažu popularni digitalci) Previše teksta za njihov ukus. Deca su danas na instagramu i nekom tamo tik-toku gde izražavaju svoj talenat. Instagram je pun fotografija što čini da mozak upije mnogo informacija za samo jedan minut.
Na društvenim mrežama ni inferiornost ne postoji. Svi su hrabriji, otvoreniji. Zato i jesu tako privlačne…
Veliki brat je postao smešan.
Pomoću google mape ulazimo i u najskuplje muzeje. Ili, tačno znamo šta nas čeka na letovanju. Nema iznenađenja i neželjenih avantura.
Nema granica
Znanje je danas svima dostupno. Sve što želiš da naučiš i znaš, to i možeš. Sam. Kod kuće. Toliko je jednostavno. Treba ti samo internet.
I treba internet pametno iskoristiti. Jeftin je i svima dostupan. Zašto bismo upisivali kurs jezika kad postoji besplatan kurs na YouTube koji možemo da ponovimo koliko god puta želimo…? A, B, C nivo… Pa kada se obratiš Nemcu, ne treba ti ni “ausfajz”, a kamoli sertifikat.
Za našu decu – samo najbolje
Tako je kako je. Prihvatimo ih i koristimo te prednosti. Sačuvajmo i neke pametne iz našeg vremena, ali prihvatimo i da će se živeti brže, učiti brže i jednostavnije i jeftinije nego pre.
To ne znači da deci treba da uvalimo telefon ili računar pre vremena. To znači da ih treba podržati u njihovom usmerenju ka nekim novim zanimanjima, nama možda nepoznatim.
Zaposlenja i radna vremena od osam sati postaće prošlost. Ne za svakog. Samo za one koji iskoriste današnje prilike. Da li to želite svom detetu? Pa naravno! U tom vrtlogu nisu samo mala deca, u njega možemo da upadnemo i mi ako želimo.
A vaspitači 21.veka?
Ostaje nam još da vidimo kako napredna tehnika i tehnologija uopšte, gleda na vrtić i vaspitača.
Da li će i vrtić poprimiti neki novi oblik?
A vaspitači?
Da li će postati dragoceniji nego ikad ili potpuno bespotrebni?
Umesto zaključka
“Živelo se bolje, bila su neka srećnija vremena…” Sa setom govori baka 60+ svom unuku 15+ putem viber aplikacije instalirane na apple uređaju, dok joj masažer najnovije tehnologije masira tabane, a sa smartTV-a, putem live streema, se čuje hor bečkih dečaka. (Prenos uživo)
Posle će samo pljesnuti dlanom o dlan i iz svog kreveta isključiti svetlo…
I za kraj, šta je promenilo moje mišljenje? Mišljenje mladog vaspitača sa početka priče? Popularni digitalci snimaju sjajne emisije na YouTube, preporučujem da pogledate podkast “Stepenicama uspeha”, sve emisije su dobre.
Šta sve postiže surova mama
Možda bi neko rekao da sam najgori roditelj na svetu, ako vam kažem da svom detetu nikad nisam kupila ni jednu igračku.
Evo i zašto
Pre svega, verujem u reciklažu, i mnogo bebi igračaka Relja je dobio, ali i nasledio od starijih braća i sestara.
Kao vaspitač znam koje igračke se nude deci u kom uzrastu, i u edukativnom i u bezbednosnom smislu. Ali kao roditelj, verujte, tek učim.
Naučila sam od fizijatra da se bebama nude bučne, zveckave igračke sa šarenim i šuškavim delovima koje će stimulisati dečiji sluh, vid, pažnju. Pojma nisam imala, ali sam saznala da se beba od prvih dana ostavlja na tvrdom podu, samo na ćebetu ili podnim puzlama, pa je tako moje dete u prvih godinu dana provodio sate i sate na podu, čime sam bez PO muke i truda stimulisala njegov motorički razvij. Da ne kažem, VEŽBALA. Da, da… tako što se on mučio da igračku dohvati, a ja mu povremeno prišla i pomogla mu dodatnom stimulacijom (dodajući još zanimljiviju igračku).
Surovo zar ne?
I malo po malo, dečak je počeo da se oslanja na svoje šačice, podižući se i pokazujući interesovanje za predmete koji ga okružuju.
Pogledajte slike ovde…
Naš primer
Jednom je tako loptica koja zveči, a pri tom je i veoma “ukusna”, “uvukla” svoje nožice i otkotrljala se. Ja sam se sakrila iz njegovog vidokruga i posmatrala.
“Šta ćeš sada?!”
Tražio me je pogledom, stenjao, podizao se na šake, teglio ručice ka loptici i nedostajalo mu je još nekoliko centimetara. Od silnog tegljenja, izvrnuo se i završio na leđima.
“Joj, siroto moje dete, ali da ipak sačekam još malo….?”
Upalila sam kameru, i hajd’ da snimim trenutak, osećam da je spreman da se pomakne. Vratio se on u položaj na stomaku i nastavio.
“Na koga li si tako tvrdoglav”, pitam se ja… po malo ponosno, po malo zabrinuto (za sebe naravno).
I tačno kada je istekao prvi minut snimanja, ta daaaa, besno se uspravio i povukao ručicama unapred. Taman toliko da dohvati lopticu.
“Bravo, srce mamino.“ Ego raste…
Od tada, pa narednih mesec dana, sve više i više je napredovao tako puzeći u vojničkom, šunjajućem položaju.
Šta smo ustvari uradili?
- Gradili smo njegovo samopouzdanje omogućivši mu prostor u kom će sam da se kreće, sam da istražuje, i naravno dolazi do predmeta koji su mu zanimljivi;
- Razvijali smo njegovu krupnu i finu motoriku;
- Jačali smo mišiće njegovih ruku, vrata, kičmenog stuba, a da “prstom nismo mrdnuli”;
- Prethodne tri tačke dokaz su i samostalnosti malih beba. Pokazao mi je da mu je potrebna moja ljubav i od mene hrana, ostalo će sam.
Najbolje igračke
Za nas lično, najbolja igračka svih vremena za bebu su podne puzle i stimulativan i bezbedan prostor (da ne kažem POD) po kom će se kretati. A sve sam objasnila u tekstu iznad.
Lopta manjih dimenzija koja može da stane u njegovu ručicu i koju će slobodno moći da stavlja u usta (jer usta su čulo za istraživanje predmeta No1 kod malih beba) je igračka koja košta tako malo, a daje zaista mnogo. Osim što mu ponekad pobegne i natera ga da se pokrene za njom, tera ga na otvaranje šačica što je za bebe od tri meseca veoma važan pokazatelj razvoja svakom stručnjaku (lekaru)
Zveckavi predmeti poput zvečki ili neka plišana igračka koja zveči stimulisaće njegova čula. Dok zveckate igračkom oko glave bebe, ona se okreće, traži je pogledom. Time ste stimulisali pokret vratnih mišića, kao i pokretanje očnih mišića, kod starijih beba i ručice. Radoznalost vaše bebe će svakako skočiti do maksimuma. Ono što je najvažnije, vi ste se, ustvari, igrali sa vašom bebom.
Knjige koje su napravljene baš za bebe su takođe sjajan izbor. Deca dosta dugo (u predškolskim danima) uče da “listaju” knjigu i za to je potrebna dobro razvijena fina motorika. Ali ako detetu ponudimo knjigu u najranijem uzrastu, ovaj vid razvoja ići će mnogo brže. Birajte mekane, šuškave, šarene knjige, sa nekoliko strana koje su bezbedne za dete, nemaju ćoškove, a mogu i da se gricnu.
Igračke za kojima posežete, a štete vašoj bebi
Niko me ne može ubediti da njihalice, nunalice i dondoline nisu nešto za čim posegne svaki roditelj, bake i deke, tetke, stričevi… One su na paklenoj ceni, a sa brojem funkcija njihova vrednost na tržištu raste. Primetila sam mnoge strane i domaće blogerke upravo ovakve njihalice na fotografijama stavljaju u prvi plan. Najgore od svega što blogeri imaju sve veći uticaj na nas, a privlače nas njihove prelepo montirane fotografije i nekako preteran prikaz savršenog života (nadajmo se da i to nije izmontirano). MEĐUTIM, “Ne, ni slučajno.” Reče naš fizijatar. Nema razvoja, nema stimulacije, nema truda, nema jačanja i nema socijalnog kontakta. “Umrtvili” ste vašu bebu stavljajući je u udobnost njihalice koja ne tera bebu na pokrete i trud. Još ako ste bebu “posadili” pred TV, eto medveđe usluge. Samo kome je ona potrebna?!
Mobilni telefon, tablet, ekran uopšte… o tome sam pisala u jednom od ranijih postova. I iz mog iskustva, čak i kada mi je bilo najteže, kada nisam imala nikog da mi pomogne, kada je glasno plakao zbog nicanja zubića, a ja u poodmakloj trudnoći, nije mi palo na pamet da mu uključim TV. Suprotno tome, puštala sam mu dečije pesme i preporučujem Radio S kids koji on i sada voli. Emituju se stare dobre dečije pesme za sva vremena, koje je otpevao Manda, Dragan Laković, Branko Kockica, itd.
Danas, sa 15 meseci, najviše volimo…
Lopta je i dalje vrlo privlačna, ali ne duže od 2 do 3 minuta. Mekani konstruktori za građenje služe da mama pravi sklekove pokušavajući da ih dohvati ispod kreveta, umetaljkama smo skinuli sve lepljive delove zubima mmmmm, i više nije interesantna. Ali zato imamo autiće svih vrsta. Veliki, mali, sa navojem, sa tri i četiri točka, traktori i kamioni… Najbolji je ovaj što svira, pa još može i da sedne na njega. Kad smo na dvorištu, favorit su kamenčići i zemlja. Kamenčiće sakuplja i krišom unosi u kuću, a zemlju rovari, dodiruje i masira njome dlanove. Postoji i jedna velika zvečka koja ima štap, dole veliku kotrljajuću kuglu, pa može da se gura. Nasmeje se ponekoj plišanoj igrački, naročito ako liči na našeg mačka… i… to bi bilo to.
Pre nekoliko dana obe šake bile su pune kamenčića, koji su se ubrzo rasuli po sobi. Što sam uspela da sakupim, izbacila sam. Mislila sam da sam sakupila sve. A onda, ujutro, primetim malog pužići sa kućicom kako puzi niz krevet… Peh mame ili sina…? 🙂
Preporuka…
Kada deci birate igračku, zapitajte se koje benefite ima vaše dete od iste, a NE koje benefita imate vi. Teško jeste, razumem, roditelj sam. Ali linija manjeg otpora je mnogo opasnija i mnogi roditelji lako posegnu za “olakšicama” od ovih najjeftinijih koje svi imamo u svojoj kući, pa sve do najskupljih za koje dajete visoku cenu iz najbolje namere, a iz neznanja usporavate razvoj vašeg deteta.
